Други светски рат само што се завршио, а широм земље почели су да ничу музеји. Тако је међу првима формиран и Музеј устанка 1941. у Ужицу. Било је то 12. јула 1946. године. У новоосновану установу брзо су почеле да стижу гомиле предмета, од оружја и оруђа, па до ситница које су чиниле свакодневицу бораца и народа. Нагомилало се тога, више хиљада предмета, од игле до тенка, правог правцатог. Ваљало је све то унети у књиге, почев од оне уласка, преко инвентарне, па све до картона у картотеци. Ту су и фотографије, како би се избегла могућност замене предмета неким сличним. Уз фотографије, обавезни су били и цртежи, поготово што се нека својства предмета боље виде на цртежу него на фотографији. И ту почиње прича о Драгану Словићу, цртачу ужичког Народног музеја, који је провео готово пола века на том послу.
Његова цртачка прича почиње из школских дана. Надареност је исказивао још кад је у Првој основној школи седео у клупи иза Љубомира Симовића, потом песника и академика. А посебно током учења ужичке реалке, оне осморазредне гимназије, где је у тајне цртања улазио на додатној настави ликовног, код професора Бранка Ковачевића и Драгољуба Вуксановића. Но, живот га је већ после завршеног шестог разреда одвукао у фабрику, напустио је гимназију и запослио се као службеник у Ваљаоници бакра. Оде, чинило се, Драганов цртачки таленат у историју.
“Али онда дође 1955. просветни инспектор Ратко Бјелица код мог оца Миленка, који је држао пекару у центру Ужица. Знао је за мој таленат, и тада сам лако цртао. „Шта ће он да на посао путује ’Ћиром’ из Ужица у Севојно кад има прилика за њега: управник музеја Новак Живковић тражи цртача“, рече Бјелица мом оцу. И ето, јавим се ја у музеј, мада је фабрички посао био боље плаћен. На пријему тада није било конкурса него тестирање. Уведу ме у депо и дају музејски експонат да га нацртам. Задовољни, дају и други. Е онда донесу један огроман дрвени свећњак, чирак, а ја се чешем по глави како толиког да га пренесем на мали папир. Сетим се савета својих професора, поделим чирак на зоне, смањим пропорцијом на цртеж. „Мали, сутра почињеш да радиш“, рече управник и ја постадох музејски цртач” – сећао се Словић.
У ужичком музеју је тада било неколико инвентара са експонатима: инвентар НОБ са око 2.000 предмета, толико и инвентар археологије, па инвентар етнологије. Драгану задају да сваки предмет добије свој цртеж, напише описе. Први цртеж за збирку НОБ био му је да направи минијатуру (10 цм пута 15 цм) оног тенка пред музејском зградом. Писао је и легенде уз предмете, публикације, краснописом преписивао текстове кустоса. Све до пензије 1989. био је музејски цртач. Сећа се да је некад радио и „на норму“. Израчунао је да је од средине педесетих до сада створио преко 30.000 разних цртежа, слика и другог. Од тога пола у радном веку за музеј, а пола за своју душу и оне који су наручивали.
“За моје умеће знали су у граду, па је било посебних захтева. Једном, зову ме из комитета да за неку свечаност у позоришту на пак-папиру 10 метара дугачком испишем „Пролетери свих земаља, уједините се“, да ставе преко целе бине. Зову ме увече и траже за сутра. Шта ћу, радим целу ноћ и парола је на време готова. Својим цртежима сам опремио публикације, докторске дисертације, каталоге, улазнице за музеј…”
Словић је у 82 .години живота (2017.). У ликовном изразу налази и инспирацију за ведар дух и плодотворну старост. Рекао је да га „уметност држи у оптимизму“, а да је за виталност и здрав дух јако битно да човек воли то што ради: Створио је нови циклус, настоји да цртежом сачува призоре старог Ужица и направио изложбу у Народном музеју у Ужицу…
Бранислав Младјеновић: Случајно сам попио сок у хотелу Турист на Тари 1959. или 1960. године као част за Словићево венчање, где је вероватно био на меденом месецу. Наравно, попили су пиће сви гости хотела на његов рачун. Од тада га знам.
Милос Познановић: Диван човек. Много својих цртежа мји је поклонио . Сваком колекционару и истраживачу је помогао подацима , скицама и фотографијама. Од њега сам сазнао што-шта о ужичким пекарима, пошто је Драганов отац Миленко Словић предратни пекар.
