Drugi svetski rat samo što se završio, a širom zemlje počeli su da niču muzeji. Tako je među prvima formiran i Muzej ustanka 1941. u Užicu. Bilo je to 12. jula 1946. godine. U novoosnovanu ustanovu brzo su počele da stižu gomile predmeta, od oružja i oruđa, pa do sitnica koje su činile svakodnevicu boraca i naroda. Nagomilalo se toga, više hiljada predmeta, od igle do tenka, pravog pravcatog. Valjalo je sve to uneti u knjige, počev od one ulaska, preko inventarne, pa sve do kartona u kartoteci. Tu su i fotografije, kako bi se izbegla mogućnost zamene predmeta nekim sličnim. Uz fotografije, obavezni su bili i crteži, pogotovo što se neka svojstva predmeta bolje vide na crtežu nego na fotografiji. I tu počinje priča o Draganu Sloviću, crtaču užičkog Narodnog muzeja, koji je proveo gotovo pola veka na tom poslu.
Njegova crtačka priča počinje iz školskih dana. Nadarenost je iskazivao još kad je u Prvoj osnovnoj školi sedeo u klupi iza Ljubomira Simovića, potom pesnika i akademika. A posebno tokom učenja užičke realke, one osmorazredne gimnazije, gde je u tajne crtanja ulazio na dodatnoj nastavi likovnog, kod profesora Branka Kovačevića i Dragoljuba Vuksanovića. No, život ga je već posle završenog šestog razreda odvukao u fabriku, napustio je gimnaziju i zaposlio se kao službenik u Valjaonici bakra. Ode, činilo se, Draganov crtački talenat u istoriju.
“Ali onda dođe 1955. prosvetni inspektor Ratko Bjelica kod mog oca Milenka, koji je držao pekaru u centru Užica. Znao je za moj talenat, i tada sam lako crtao. „Šta će on da na posao putuje ’Ćirom’ iz Užica u Sevojno kad ima prilika za njega: upravnik muzeja Novak Živković traži crtača“, reče Bjelica mom ocu. I eto, javim se ja u muzej, mada je fabrički posao bio bolje plaćen. Na prijemu tada nije bilo konkursa nego testiranje. Uvedu me u depo i daju muzejski eksponat da ga nacrtam. Zadovoljni, daju i drugi. E onda donesu jedan ogroman drveni svećnjak, čirak, a ja se češem po glavi kako tolikog da ga prenesem na mali papir. Setim se saveta svojih profesora, podelim čirak na zone, smanjim proporcijom na crtež. „Mali, sutra počinješ da radiš“, reče upravnik i ja postadoh muzejski crtač” – sećao se Slović.
U užičkom muzeju je tada bilo nekoliko inventara sa eksponatima: inventar NOB sa oko 2.000 predmeta, toliko i inventar arheologije, pa inventar etnologije. Draganu zadaju da svaki predmet dobije svoj crtež, napiše opise. Prvi crtež za zbirku NOB bio mu je da napravi minijaturu (10 cm puta 15 cm) onog tenka pred muzejskom zgradom. Pisao je i legende uz predmete, publikacije, krasnopisom prepisivao tekstove kustosa. Sve do penzije 1989. bio je muzejski crtač. Seća se da je nekad radio i „na normu“. Izračunao je da je od sredine pedesetih do sada stvorio preko 30.000 raznih crteža, slika i drugog. Od toga pola u radnom veku za muzej, a pola za svoju dušu i one koji su naručivali.
“Za moje umeće znali su u gradu, pa je bilo posebnih zahteva. Jednom, zovu me iz komiteta da za neku svečanost u pozorištu na pak-papiru 10 metara dugačkom ispišem „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“, da stave preko cele bine. Zovu me uveče i traže za sutra. Šta ću, radim celu noć i parola je na vreme gotova. Svojim crtežima sam opremio publikacije, doktorske disertacije, kataloge, ulaznice za muzej…”
Slović je u 82 .godini života (2017.). U likovnom izrazu nalazi i inspiraciju za vedar duh i plodotvornu starost. Rekao je da ga „umetnost drži u optimizmu“, a da je za vitalnost i zdrav duh jako bitno da čovek voli to što radi: Stvorio je novi ciklus, nastoji da crtežom sačuva prizore starog Užica i napravio izložbu u Narodnom muzeju u Užicu…
Branislav Mladjenović: Slučajno sam popio sok u hotelu Turist na Tari 1959. ili 1960. godine kao čast za Slovićevo venčanje, gde je verovatno bio na medenom mesecu. Naravno, popili su piće svi gosti hotela na njegov račun. Od tada ga znam.
Milos Poznanović: Divan čovek. Mnogo svojih crteža mji je poklonio . Svakom kolekcionaru i istraživaču je pomogao podacima , skicama i fotografijama. Od njega sam saznao što-šta o užičkim pekarima, pošto je Draganov otac Milenko Slović predratni pekar.
