Na incijativu Valjaonice bakra carina SFRJ je odlučila da u Užicu otvori svoju ispostavu koja će cariniti robu koja se iz užičkoga kraja izvozi ili uvozi. Po mišljenju tadašnjih direktora velikih društvenih preduzeća, to će mnogo olakšati poslovanje. Skratiće vreme zadržavanja robe, smanjiti troškove i olakšati poslovanje.
Projektant hotela i depadansa na Zlatiboru Jovanka Jeftanović iz Beograda je isprojektovala za “Slogu” još jedan kapitalni objekat. Novi hotel, sa četiri sprata koji će imati 400 ležaja, centarlnu recepciju, veliki hol, veći broj salona, ostavu za skije, salu za igre, restoran sa 150 sedišta. Planirala je da na svakom spratu bude po jedan salon sa televizorom, aperitiv barom… Sloga je preuzela i nedovršeni lovački dom na Vodicama iako je izgradnja doma bila skopčana sa nizom komunalnih problema uvođenjem vode, kanalizacije…
U Slogi su rešili da renoviraju restoran “Pariz” u savremenu pivnicu sa atraktivnim enterijerima (to nikada nije urađeno). Rešeno je da se na Trgu pravi hotel i počelo se sa snimanjem terena. Planirano je da se hotel pusti u upotrebu kada i pruga Beograd – Bar 1972. godine. Smatrano je da kada se hotel napravi u kome će biti više sala da će Gradska kafana biti suvišan objekat i da treba da se proda nekoj trgovačkoj kući. Na svu sreću to se nije dogodilo. “Sloga” je planirala da napravi i restoran na novoj Železničkoj stanici..
.Pekari “Sretena Gudurića” su po prvi put rešili da ulože sredstva za proširenje prodajnog prostora. Tadašnji direktor preduzeća Vidosav Ljeskić je rekao: “Za 1969. godinu u planu je povećanje proizvodnje za 10%, u 1968. godini smo proizveli 2 miliona kilograma hleba, peciva, keksa, oblandi, kora za pitu, ratluka, bureka, poslastičarskih proizvoda”
.Svoje pogone je modernizovala “Desa Petronijević” na incijativu direktora Slavka Bogojevića, kupivši 25 novih mašina.
Planove “Jedinstva” je tada izneo direktor Milan Penezić. “Monteri ‘Jedinstva’ danas se mogu naći na mnogim gradilištima od Užica do Đerdapa, Novog Sada ili Osjeka, sa napomenom da ih je najmanje u sedištu preduzeća u Užicu. U prošloj godini 90% poslova smo radili van užičkoga kraja…
Direktor Otpada tada je bio Jovan Dimitrijević. Ove godine ovo preduzeće je počelo sa organizovanim otkupom felerične robe, po prvi put od osnivanja su kupili dva stana za svoje radnike. Inače preduzeće “Otpad” je počelo sa radom 1953. godine.
Užičke Prodavnice nameštaja “Jasen” i “Novi dom” su davale kredite na 12 i 24 meseca bez žiranata sa 3% učešća uz kamatu od 8%. Poslovođa u “Jasenu” je bio Momčilo Barjaktarević a u “Novom domu” Sveto Ninčić.
Direktor “Gradine” je bio Bogosav Lukić, koji je tada izjavio da “Gradina” pregovara sa proizvođačima vrednije robe, da i oni daju kredite za robu koju prodaju. Ukoliko se dogovore i u “Gradini” će moći da se kupuje na kredit.
Užička preduzeća “Centar”, “Des” i dekorativna radionica “Zlatiborka“ vršila su intezivne pripreme da se objedine u jedno preduzeće.
Od Užica do Sarajeva počeo je da saobraća putnički motorni voz ćirina konforna verzija. Proizvelo ga je preduzeće “Đuro Đaković” iz Slavonskog Broda. Izgledao je moderno, bio četvorodelni u odeljcima I i II mogao je da primi 152 putnika. Razvijao je brzinu od 60 km na sat što je bila velika brzina na prugama uskog koloseka. Sedišta su bila avionskog tipa i tapacirana. Imao je poseban odeljak za prtljag i mali bife.
Desetog februara “ćira” je poslednji put saobraćao od Užica do Požege. Kolosek je posle ove odluke odmah sklonjen, ostao je samo deo do Sevojna koji je služio još neko vreme kao industriski kolosek najviše za potrebe Valjaonice bakra i prevoz uglja. Bilo je pitanje vremena kada će ćirina pruga biti uklonjena i u delu prema Sarajevu. Tačnije, ćiro je od Užica prema Sarajevu prestao da saobraća 1974. godine što je jako razdražilo stanovnike područja kroz koji je prolazilo. Ovaj neobjašnjiv akt vlasti osiromašio je neke delove Srbijei Bosne, a vreme je pokazalo da će doprineti migraciji stanovništva, usled gubitka veze sa drugim delovima tada još uvek loše putne infrastrukture. Pruga je bila tridesetak metara od moje kuće, postala je tako tiha, tužna. Odrastao pored ćire i sam sam bio sam tužan kada sam saznao da više neće saobraćati.
Života Marković upravnik užičkog muzeja je skrenuo pažnju javnosti, da su izgradnjom pruge Beograd – Bar ugroženi značajni arheološka nalazišta i istoriski spomenici: “Na trasi pruge pored nalazi se više arheoloških nalazišta praistoriskih i antičkih naslja i nekropola, počev od Bukova, Ražane, Kalenića, Glumša, podružja Požege – Užica, preko terena Sušica – Jablanica – Štrbci, dolinom Lima, oko Priboja, do terena Prejepolje – Brodarevo. Na osnovu raspoložive dokumentacije i dopunskog rekognonsciranja, koje je neophodno izvršiti, na trasi pruge treba utvrditi lokaciju ugroženih objekata i u svim opštinama kroz čije objekte prolazi pruga. Napraviti plan zaštitnih intervecija kako ne bi bio uništen vredan Kulturno – istoriski materijal. Na području kuda prolazi trasa nalaze se i neki objekti iz novije istorije, pod formalnom zaštitom države. To je zgrada “Sokolskog doma”, “Ložionica”, Trasa pruge od Užica do Višegrada” i drugi”.
Iako je istoričar Života Marković bio veoma cenjen istoričar i poštovan stručnjak u Užicu i dalje niko od političara se nije “uzbudio” ovim Životinim upozorenjima pa u bliskoj budućnosti više nije bilo “Sokolane”, Velikog parka sa letnjom baštom “Ložionice, pruge Užice – Višegrad” i mnogo toga još više nije postojalo. Na njihovom mestu danas je Autobuska Stanica, Vatrogasni Dom a ponovo je izgrađena prugu u delu Mokre gore – Šarganska osmica.
Života Marković tadašnji upravnik Narodnog muzeja rođen je 1924. godine u Milićevom selu pokraj Užičke Požege. Završio je Učiteljsku školu u Užicu. Neko vreme je radio kao učitelj u Srednjoj Dobrinji. Na višoj pedagoškoj školi u Beogradu završio je istoriju. Zatim je uz rad vanredno diplomirao i doktorirao na Filozofdkom fakultetu u Beogradu. Bio je prosvetni inspektor pri Skupštini opštine Požega, školski instruktor, Predsednk opštine Požega, Presednik međuopštinske konferencije SSRN regiona Užice, direktor Narodnog muzeja i poslanik u Prosvetno – kulturnom veću Savezne skupšBio je jedan od pokretača i višegodišnji urednik Užičkog zbornika. Objavio je preko 70 stručnih radova u različitim zbornicima naučnih radova kao i brojne knjige. Sarađivao je sa listovima „Borba“ i „Vesti“.
Posle dolaska železnice u Užice, polako počinju da nestaju kiridžiski karavani, jer su užički trgovci prestali da koriste njihove usluge. U periodu između dva svetska rata, izgrađeno je nekoliko puteva preko Zlatibora, a i do mnogih sela su stigli putevi, pa su kirijdžije počele da se služe kolima I tako postajali rabadžije. Mokrogodrci i Kremanci su koristili železnicu.
Najmlađi zlatiborski kirijdžija- rabadžija ovog februara 1969. je bio tridesetšestogodišnji Ratko Terzić sa brda više Rudina koji se pravio kačice, krevete, stolove, stolice… Robu je prodavao na vašarima od Priboja do Čačka. Za TV Beograd je tada rekao: “Letos sam išao u Bajnu Baštu sa punim kolima preko šljivovice, Kremana i Tare, prodao sam svega četiri kreveta, ostale sam vratio. Kiša me je bila sve do kuće, nigde se nisam odmarao.. Neki put se desi da dođem i do Užica. Prepešačim trideset kilometara, ustanem pre ponoći da bi prodao samo jedniu pletenu metlu za trista dinara. Prešli ljudi na modu ovo je zamrlo”.
Arsenije Spasić direktor “Bioktoša” povodom zatvaranja gradskog kupatila (nalazilo se između starog železničkog mosta i zgrade Crvenog krsta) je rekao: “Gradsko kupatilo je prestalo sa radom. Napravljeno pre 45 godina i toliko je dotrajalo da predstavlja opasnost za kupače. Svaki njegov dalji rad bio bi veliki rizik koji mi u preduzeću “Bioktoš“, ne smemo da prihvatimo na sebe. Postoje dva predloga za gradnju novog, na mestu starog ili uz zimski plivački bazen u budućem rekreacionom centru”. Užičani su se žalili sledećih godinu dana što nema kupatila pominjali Petra Ćelovića i nakraju je sve palo u zaborav. Užice više nije nikada imalo javno kupatilo. Užičani su decenijama čekali da dobiju „zatvoreni bazen“.
“Sloboda” je bila sa svojim trenerom Krešimirom Arapovićem bila na pripremama u Trogiru. Novina u klubu je bio novi golman Esad Dugaliđ koji je došao iz mostarskog Veleža.
Kod gradske užičke omladine, srednjoškolaca, najpopularnija je bila emisija “Minimaks” drugog programa Radio Beograda subotom pre podne koju je vodio Milovan Ilić. Bežalo se sa časova, donosili tranzistori sa slušalicama, organizovano se slušalo po WC – ima, snimalo na velike magnetofone. Tih dana je Minimaaks posetio Užice na opšte zadovoljstvo pomenute omladine koja shvatila da se kod nas pojavljuje novo zanimanje Disko Džokej. Mnogi maladi Užičani su počeli da maštaju da rade slično kao i Minimaks ali u Užicu radio još nije postojao a ni diskoteka (u Beogradu je otvorena prva diskoteka zvana GO-GO u staroj kući Jevrema Grujića 1966. godine)
U renoviranoj “Sokolani” je održan Četrnesti košarkaški “Memorijalni kup Bore Jovanovića”. Učestvovali su sve najbollje jugoslovenske ekipe. Užice su predstavljale košarkašce “Sevojna”. Prvo mesto je osvojila ekipa “Crvene Zvezde” dok je ekipa Užičanki, na opšte zadovoljstvo publike, bila među najboljima. Trener Rako Subotić je bio prezadovoljan.
Na prvom Jugoslovenskom zimskom auto reliju koji je posle vožnje od 725 kilometara zavrio ispred hotel “Panorame” na Zlataru. Užičanin Dragoš Vajović je osvojio u III klasi treće mesto i dobio 7 dana u pomenutom hotelu. Takođe užičanin Prvoslav Šmakić koji je u Prvoj klasi osvojio četvrto mesto.
