Jul 1968. godine

72

Na Trgu tih dana jula bilo je opasno, počeli su da lepe pootpadle pločice koje su opet otpadale najčešće na glave subotnjih noćobdija.

Pozorište, pošta , Dom zdravlja su krasili Užice
Pozorište, pošta , Dom zdravlja su krasili Užice

Stariji parovi dovoljni sami sebi su sedeli na klupama i ljubakali se u tada veoma mračnom Malom Parku gledajuću prema odličnoj i dobro osvetljenoj terasi Palasa u kome su se okupljali užički, boemi, poznate gradske bekrije, užički političari družeći se do kasno u noć. Tu su se preselili tradicionalni gosti iz bašte hotela “Zlatibor” jer se tu pravio blok “Zlatibor” i na mesto nje se nalazila ružna građevinska ograda izlepljena dronjavim plakatama… I onima iz Maloga parka a i onima u bašti “Palasa” te ugodne julske večeri je kvarila raskopana pa zatrpana ulica ispred Palasa na kojoj je svaki automobil koji je prošao dizao oblake prašine koja je padala i po jednima i po drugima.

Ovo leto ulica ispred “Palasa” nije popravljena, sređena je druga ulica više Društvenog doma u koju je posle izgradnje bila premeštena lokalna autobuska stanica Valjaonicinih autobusa pa su mladi “valjaoničari” koj su živeli u čaršiji žurili u treću direktno sa korzoa. Povremeno na glavnoj ulici kod maloga parka gde su načešće stajali Carinjaši dopirao je ružni glas spikerke sa autobuske stanice koja je bila gde je sada prking Robne kuće “Beograd”. Iako su Uižčani bili tada poznati po pravilnom naglasku “Raketa” je ipak uspela da za spikera angažuje devojki sa vranjanskim akcentom koja je nervirala Užičane dok nije napravljena nova Autobuska stanica…

Da opišem jedno užičko subotnje Julsko veče ove 1968. godine. Otkako je srušen stari drveni most u Oladinskoj ulici kojim se prelazila Đetinja i išlo na Zlatiborski put ljubavni parovi su se teže rešavali da uveče idu u tradicionalni Veliki park, polako sa prvim mrakom su kretali prma plaži. Korzo se polako punio… sticao se utisak da svi građani Užica šetaju; “Pariz – Robna kuža i natrag. Skrene se do bioskopa ili pred gradsku Kavanu na “lagano pićence” pa opet na poznatu maršutu… smetale su samo automobilske sirene… Šetači su se brzo zbijali po trotoarima a što je korzo bio puniji sve su češće bile i automobilske sirene… Kupovali su Užičani kola koje treba ih pokazti, čršiji i naravno nabolje vreme je bilo kada je subotnji korzo.

Vremena su se menjala krajem pedesetih pokazivale su se vespe i motori a krajem šezdesetih na korzou automomobili i lepe devojke patrijahalno Užice je polako odlazilo u prošlost seksualna revolucija je bila na pomolu. Neki su i preterivali, naprave krug kolima, pa parkiraju na Trgu pa dva kruga peške, pa dva kruga kolima pa ako uhvate neku “ribu” pravac u šumarke na Beloj Zemlji ili u motel “Zlatiborska noć“.
U Malom parku uz trotoar glavne ulice stajao je veliki veoma lepo urađen pano na kome su se reklamirale igranke na terasi Ferijalnog doma na kojima su svirali “Vihori” četvrtkom, Subotom i Nedeljom… Taj pano je stajao i dugo vremena pošto su Vihori prestali da sviraju na Ferijalnom.

. Rako i njegove košarkaške bebe na Zlatiboru
. Rako i njegove košarkaške bebe na Zlatiboru

Košarkašice “Sevojna” do tada su bile večito druge. Ali i njima se posrećilo, postale su prolećni prvaci Srpske lige, uspehe su postizale najviše zahvaljujući entuzijazmu trenera Raka Subotića. Njegov najveći problem je tada bio što mu igračice odlaze u velike gradove. Tada je rekao: “Takva je sudbina gradova bez fakulteta. Starije odlaze, ali dosta mlađih pristiže. Biljana Rakočević ima 14 godina i u prvom je timu! I sestra joj je tako počela. Sada je među najboljima u 18. godina. Možda se jednom Užičanke okupiti u svom matičnom klubu. Tada bi one bile u stanju da svom gradu daruju status prvoligaša”.

Užičanin Prvoslav Despotović (1930-2004.) bio je doktor tehničkih nauka (mašinstvo). Njegov otac bio je stolar, Bogoljub Despotović. Prvoslav je zastupao YU firme u kupo-prodaji opreme u saobraćaju. Zahvaljujući njegovom uticaju, u Užice jeovog stigla prva dizel lokomotiva, namenjena za uski kolosek iz Kanade. Sklopljena je u preduzeđu “Đro Đaković” u Slavonskom Brodu kasnije je dogovorena licenca. Nosila je broj 113 i vukla putnički voz Užice – Sarajevo. Ova dizelka je zamenila jednu Ćirinu parnu lokomotivu. Namerno je izabrana za ovu trasu najviše zbog relacije Šargan Vitasi – Višegrad a iz zbog najviše tunela.

Prva užička dizel lokomotiva
Prva užička dizel lokomotiva

Prva dizelka je dovukla putnićki kompoziciju od 138 tona poštujući red vožnje savlađujući sa lakoćom Šargan i njegov uspon od 15 promila. Ova lokomotiva je mogla da razvije brzinu od 55 kilmetara na sat i da vuče 300 tona…

Više pozorišta je stajao stari pozorišni autobus sav ulupan i oguljen u koji su se uvlačili klnci pobegli od kuće, beskućnici i razni probisveti koji su prolazili kroz Užice koji nisu mogla da plati prenoćište.

Na glavnoj ulici tada je bilo pedeset sobraćajnih znakova svi do jednog su bili iskrenuti tako da ni na jednom nije mogao da se razazna koji je to znak. Najčešće su ih nehatom uništavali sami šetaći na korzou koji su se kačili o njih, trenirali na njima razne karate udarce ciljali ih i udarali iz fazona, kao da su udrili glavom, a u stvari ih bili nogamaak Trg napravljen „spolja gladac a unutra jadac” Društveni dom je izdaleka bio lep, kad se priđe fasada je bila poprilično oljuštena, pločice koje su bile na njoj su bile polupane i poskidane unutra su zidovi bili vlažni jer je postavljena slaba izolacija. Na spratu je prokišnjavalo iako su ovi u Socijalističkom savezu koji su ga dobilia bili obavezni da ga održavaju. Slišna situacija je bila i sa zgradom Pozorišta sa kog su takođe otpadale kamene ploče.

Cirkuski čovek sendvič
Cirkuski čovek sendvič

Na ulicama Užica su se počeli pojavljivati razni zabavljači koji su se reklamirali ulicama i pozivali Užičane da dođu i vide “pola ribu pola devojku”, “miš beli sreću deli”. Cirkuske šatre su postavljane na Međaju ili na prostoru gde je sada Zeleni pijac. Obilazili su grad automobilima i “lajavcem” obeveštavali gde su ikada su predstave “ne propustite priliku”, “još samo danas u vašem gradu gostuje”… Pojavio se i čovek sendvič koji je prošao ceo grad i obavestio da može da se vidi krava sa sedam nogu i dva trupa. Opština je uzimala pare a mnogi su se bunili, otprilke ovako; “Neprihvatljivo je da u gradu s očiglednim visokim dometom, kulturnio-zabavnih manifestacija uprkos nekim promašjima, s repezentativnim programom delatnosti usanova kulture, uz sve to pojave nekakvi cirkuzanti i stvaraju vašersku atmosferu i raspoloženje”. A Užični su se odlično zabavljali, smejući se i jednima i drugima.

Tadašnji direktor bioskopa “Partizan” Brane Jeremić je rekao: “Bioskop “Partizan” razvija posao i traži gledaoce. Tako će u idućoj godini uvesti nedeljne reprizne prepodnevne predstave, a ima izgleda da počne da pravi moderan bioskop na “Partizanskim Vodama”, koji bi mogao stalno da radi. Osim toga postoji mogućnost za nabavku tehnike za projektovanje filmova od 70 milimetara. Međutim reperoar zasnovan na komercijalnim filmovima, umetnički su bili retkost. Bioskopski izlozi plakatima popularnih žanrova kao ovi koji su igrali ovoga jula: “Ringo i njegov pi{tolj”, “Brankalenova vojska”, “Makedonska krvava svadba”, “Operacija opijum”, “Šerif iz Dodž – Sitija, “Železni kapetan”, “Tarzan na velikoj reci”.

Za novoga trenera “Slobode” došao je Krešimir Arapović.