Autobusi su iz Užica na Zlatibor išli svakih sat ipo. Ovoga avgusta je svaki autobus bio prepun “kao u sardini”, kada se stigne “odahne se od udobne vožnje”. Autobuska stanicaje bila kod jezera. Jezero je bilo okruženo borovima i brezama mirno ipak bistro mada filter nije bio najbolji, voda topla. Kupanje je počinjalo ujutru u 9. a zavrašavalo se oko 17 časova. Kada je najveća žega na Zlatiboru se tada bez mogo građevina kao u današnje vreme osećao sveži vetrić, tako da se već oko 19 časova morao obući topao džemper.
Preko puta jezera, u borovima je bio smešten auto kap sa kućicama. U njemu je bilo najviše kola sa beogradskim tablicama, bilo je nekoliko iz Zagreba, Valjeva, Čačka, Kraljeva, Kragujevca, Skoplja, Sarajeva, Novog Sada, Subotice, Mostara… Između kola deca su igrala fudbal.
Tih dana je užički Muzej otvorio iz svoje zbirke bogatu izložbu “Ko su bili stari Iliri”. Ipak je bila posećenija izložba tada veoma popularnog kultnog slikara Milića od Mačve koji je u holu hotela “Palisad” izložio posle izložbe na Svetom Stefanu svoje minijature. Svoje prisustvo Milić je iskoristio i u druge svrhe, dobio je besplatrno plac od Čajetinske opštine i doveo iz Mačve svog brata Radojicu i dvojici zidara koji su počeli da gradi kulu na Zatiboru koju je nazvao “Kula Milića Ledenog”. Pored nje je postavio jednu drvenu kuću i vajat kojie je kupio u Ribnici. Sem Milića pažnju je tada privlačila najlepša devojka u Jugoslaviji Aleksandra Saša Mandić koja je pripremala modnu reviju sa Acom Joksimovićem… Tada je rekla: “Zlatibor gledano iz daljine je u obliku srca”.
U hotel Palisadu je bilo 240 ležajeva čiji su gosti bili većinom Beograđani. Tada stranaca nije bilo na Zlatiboru. I tad je Zlatibor bio veliko gradilište, svuda se gradilo, svi su se žalili na nedostatak građevinskog materijala. Vile su nicale kao pečurke posle kiše. Preko nedelje Zlatribor je bio skoro beograski ali od petka od ponedeljka stigne nekoliko hiljada Užičana koji se razbaškare po livadama i na žalost ugostitelja ponesu hranu sa sobom. Onda se govorilo da Zlatibor ima vazduh “kao najbolje kiselo mleko”. Tada je bio raj za decu, ljuljaške ispred hotela Palisad i prostor gde se nalaze su ih bile pune. Svi tadašnji kapaciteti su bili puni. U Studenskom odmaralištu puno njih 70 na radost užičkih momčina većinom devojke. Najviše se muka mučila sa vodom, strujom i kanalizacijom. Počela je izgradnja akumulacijonog jezera pored puta prema Ribnici. Struja je nestajala u najnezgodnije vreme kada je u turističkim objektima bila večera između 20 i 22 časa.
U Vrutcima tada još nije bilo struje… Đetinja je bila čista samo stotinak metara od brane na plaži, odatle je ličila na Đubrište, najprljavija je bila kod autobuske stanice kod Aleksandrovog mosta odpadci povrđa, komuše od kukuruzovine, natrulo voće, prepuno kora od lubenica… sve u raspadanju smrad je gušio stanovnike oko reke… Užice je tada imalo tri javna WC-a u Velikom parku, na autobuskoj i železničkoj stanici o njihovoj čistoći niko nije brinuo. Najviše se brinulo o spomenicima iz NOB – a o ostalim veoma loše se brinulo. Stari grad zatrpn pun korova nepristupačan…
Na kući u kojoj je rođen Milutin Uskoković stajala je spomen ploča. Kuća je tri godine ranije bila prekrečena, pa je i ploča prekrečena. Na njoj se nje moglo ništa pročitati. Spomen ploču je podiglo pre rata užičko Kolo srpskih sestara… Kola srpskih sestra tada nije bilo pa niko nije brinuo iako je kuća bila proglašena za spomenik u njoj je čas bio magacin čunkova, tašnerska radnja pa zlatarska radnja. Bista Uskokovića bila je zarasla u korov u Velikom parku…
Sigurno najpopularnija mesta u gradu ovog avgusta su bile poslastičarnice koje je rešio da obiđe snitarni inspektor Pavle Živković, koji je posle pregleda izneo poražavajuću situaciju. Poslastičarnice su bile većinom na glavnoj ulici, Pavle Petrović je držao poslasti~arnicu “Nadu”, Adami Mustava poslasti~rnica “Vardar”, Stojan Stojanovski “Opatiju”, Sadik Vedčija poslastičarnicu “Jadran”, Ajda Daliba “Sport”. Kod svih je konstatovao da sladoled nema dovoljno masnoće i da je bakteriolođki zagađen.
U prodavnicu kod “Popa” najpoznatijeg užiškog trgovca prodavana je „Muška voda“ iz Kladnja, to je bilo prodavnica “Drina”. Bila je u dopadljivim flašicama sa crvenom etiketom, pola litra je koštalo 6 novih dinara. Jedan seljak iz okoline se vajkao u “Popovoj prodavnici”: “Ako pomaže, boga mi, nije mnogo. Daj i meni pola litra, pa ako ponovo dođem Pope onda da je orginal, prava Muška voda i Kladnja”.
Na Trgu sem fasadnih pločica počeli su da menjaju i one koje su pukle i iskrivile se ispod nogu. Na drugoj strani grada u glavnoj ulici ispred Bloka C asfaltiran je trotoar, nestale su bare i rupčage.
U užičkim prodavnicama i kafanama pojavila se Koka Kola. Po svim planovima još 1965. trebala je da se pojavi u Jugoslaviji ali već smo imali bolje i zdravije piće Koktu. Među socijalitičkim zemljama prva vrata Koka Koli otvara Bugarska, gdje slavni brend stiže 1965. godine. Od 1967. Konkurencija Kokti u Jugoslaviji bila je Pepsi kola a godinu dana nakon nje ovog avgusta bila je i Koka Kola. Posao proizvodnje napitka i njegova punjenja dobio je ljubljanski Slovin, koji prve punionice Kole otvara u Zagrebu i Beogradu. Kupovan je specijalni legendarni koncentrat čija ciena je iznosila četiri posto ukupnih proizvodnih troškova, dok je sve ostalo bilo domaće – boce, sanduci, šećer, čepovi, a naravno i radna snaga. Jugoslaveni su godišnje pili pet litara Koka Kole. U Koka Koli za izradu reklama nisu angažovali domaće agencije, za YU tržište prilagođavana globalna kampanja. Prvi adaptirani slogan bio je ono iz 1963. godine – “Things go better with Coke” koje je postalo “Zabava je ugodnija s Coca Colom”. Pratila je serija plakata “omladine” na izletu u prirodi, opušteno fotkanje, plesa uz ploče, pipkanje devojaka i dečaka, sviranje gitare, što je sve, naravno, lepše uz Koka Kolu.
Inače Džon Pemberton apotekar iz Atlante je 1885. godine osmislio tonik, frenč vajn kola – French Wine Cola, piće sličano današnjoj Koka-Koli. Kasnije je iz njega izbacio alkohol i dodao druge biljne esencije za piće kojim je lečio glavobolju. Frenk Robinson je piću dao ime Koka-kola mislivši da će dva početna slova k biti laka za pamćenje i dobro izgledati kao reklama. Pemberton je 8. maja 1886. prodao prvu čašu Koka-kole u svojoj apoteci u Atlanti za pet centi. Tokom prve godine prodao je samo dvadeset pet galona sirupa. Potrošivši više novca na reklami nego što je zaradio od prodaje, odlučuje da pronađe partnera kako mu posao ne bi propao. Jedini koji je video potencijal u piću bio je trgovac Ejza Kendler iz Atlante koji je posle Pemperove smrti postao jedini vlasnik Koka-kole. Dana 29. januara 1890. je osnovao Koka-kola kompaniju. Danas je to jedna od najvećih američkih kompanija čiji je ugled i popularnost poznat širom sveta.
Recept za koka-kolu se i danas čuva u strogoj tajnosti, a koka-kola se prodaje u preko dvesta zemalja sveta. Sastojci koka-kole su gazirana voda, fruktozno-glukozni sirup ili šećer, kofein, fosforna kiselina, karamel boja i prirodne arome (biljni ekstrakti) čija je tačna formula tajna. Pretpostavlja se da u arome spadaju ekstrakt vanile i eterična ulja narandže i cimeta. Čuveni Logo Koka Kole je dizajnirao je Frenk Robinson knjigovođa i poslovni partner Džona Pembertona.
