Petar Tešć užički novinar je napisao: “Svaki Prvi maj, svaki Crveni maj, znači spokojstvo i donosi nam nadu da će se ljudi uvek voleti, da će jednom zauvek ubiti mržnju. Na uranke ili u šetnju pođimo bez garavih odela. Danas je praznik, budimo srećni. Proveselimo se, slobodno naručimo tišinu da bi već sutra, u punom zamahu, vinuli još dalje do neslućenih visina.”
I ovoga Prvog maja izletišta u okolini Užica su bila prepuna. Užičani su od ranog jutara odlazili u šume i parkove gde su jedni drugima nazdravljali. Na autobusku stanicu još od zore od gužve nje moglo da se uđe. Poznati užički muzikant Mišo Nikolić sa violinom se jedva ugurao u autobus. Tada je rekao “Prvi je maj pa je želim da se razveselim i zaradim malo. Samo, znam da ću viće potrošiti”…. Nešto kasnije na Beloj zemlji, dok su više desetina orkestara zabavljala blizu 5000 Užičana je dodao: “Lepo je, ali nekad je bilo više sveta. Čak ni jedno janje nije stavljeno na ražanj. U motelu Zlatiborska noć pevala je prelepa pevačica pesme po narudžbini. Kolektiv “Jedinstva” se uhvatio u kolo i do devet sati popilo kamion pun piva. Prodavci bombona, lizalica, kikirikija i loptica na lastišu od raznobojnog papira punjenih strugotinom hvataju za rukav i nude svoju robu. Put je pretvoren u nepregledan korzo i vozačima nije bilo lako da se probiju kroz nepregledne kordone polupijanih raspevanih najčešće radnika užičkih preduzeća.
Na Zlatiboru prelep dan, prepuno ljudi i onih koji dolaze sa Bele Zemlje, sve se ori od truba, deca na novim tek postavljenim ljuljaškama. Na platou ispred “Golije” (tad je postojao) Požežani Mića Kostić i Ranislav Vušković postavili su jedini ražanj. Sem ovog ni jednog više nije bilo od Ade do Dobroselice gde su Užičani slavili prvi maj. Bilo je poprilično džeparaoša i prevaranata pa je milicija u toj gužvi imala poprilično posla, svaki čas su miliciska kola odlazila prema Užicu za novim uhvaćenim “ptičicama”.
I ovog Maja Užičani su svakodnevno viđali nastavnicu fizizičkog obrazovanja Iz OŠ „Dušan Jerković“ Veru Kovačević kako sa đačićima ide u Veliki Park, na „Livadak“ na Vlajkovo igralište ili na neku užičku ledinu gde je moglo da se ako ništa drugo igra „izneđu dve vatre“…
Moja majka Vera Kovčević je pregurala devedesetu, Radni vek provela kao nastavnica fizičkog obrazovanja u OŠ. „Dušan Jerković“. Učenici su je voleli a generacije je se i danas rado sećaju: „Bila je najbolja nastavnica na svetu, bilo bi lepo da se njene metode i danas primenjuju. Danas se često govori o tome kako su nam deca gojazna, lošeg držanja pa i da sa vidom imaju problema. Nekad, u vreme nastavnice Vere ti problemi su bili retkost. Fizičkom vaspitanju u osnovnim školama ni blizu se više ne pridaje značaj kao što je to bio slučaj u vreme nastavnice Vere“. Složili su se njeni nekadašnji učenici sa kojima sam razgovarao.
Iako često razgovaramo o svemu i svačemu o njenom poslu nastavnice fizičkog do sada nismo razgovarali. Rešio sam da majku motivišem da mi ostavi sećanje o nastavi fizičkog vaspitanja u vreme kada je ona radila, prvenstveno da u svom sećanju da akcenat na vreme šezdesetih godina kada je ona počela da radi u OŠ „Dušan Jerković“… Iz njenog sećanja izdvojio sam najvažnije za užički nezaborav:
-„Sve vreme dok sam radila kao nastvnica fizičkog u mojoj školi su bili najlošiji uslovi Užicu za časove fizičkog vaspitanja. Imali smo omanju salu koja i nije bila fiskulturna više se koristila za druge stvari nego za nastvu fizičkog vaspitanja. Ja sam držala časove najviše u Velikom parku, na Zabučju i ledini ispod Zabučja gde je danas „Biroservis“, tu su neko vreme dizali cirkuske šatre… Kad je se moglo držala sam časove na „Vlajkovom stadionu“ a popularni nastavnik muzike Brole, kolega iz ’Dušana’ kad me vidi sa decom da sam krenula pita onako u šali: ’Vera, jesi to opet pošla na Vlajkov?’ a ja mu kažem: -Jesam Brole, moj Vlajko jedini ima stadion na koji mogu’… Držala sam časove mnogo puta i na „Livadku“ više Carine i u Sali Ušiteljske škole kad je bila slobodna ili u dvorištu Gmnazije kad se moglo.
U to vrema šezdesetih, sedamdesetih pa i kasnije u Titovoj Jugoslaviji, težilo se obrazovanju i ukupnom fizičkom kvalitetu života pa je fizička aktivnost u sveopštem zdravlju veoma cenila bila veoma važna kako ne bi dolazilo do povreda kao što su povrede ligamenata, kolena i slično… Kako bi se snaga mišića održala, mislim da su ljudi u moje vreme bili zdraviji i sposobniji za rad. Tada se moj predmet zvao fizičko vaspitanje ili fizička kultura, ne samo zbog dobrog uticaja koje imaju vežbe oblikovanja, gimnastika, upšte sport na rad mozga i važnih organa bitnih za obrazovanje dece. Oprema za čas je bila veoma važna. Devojčice su nosile crne trikoe, a dečaci sporske gaće i bele majice. Od obuće su bile obavezne patike ili baletanke, koje su se nosile isključivo u sali za vežbanje. Čas je počinjao tako što su svi đaci stajali u vrsti i čekali prozivku. Posle prozivke, kreće zagrejavanje, koje je obično podrazumevalo trčanje dva ili tri kruga oko sale. To je preuzeto još iz Jehličkinog vremena sokola u Sokolani. Dosta se radila gimnastika. Na strunjačama su se radili kolut u napred i nazad, stav na šake, zvezda, zatim su tu i ostale aktivnosti poput preskakanja kozlića, hodanja po gredi i preskakanje konopca. Od sportova najviše smo radili rukomet, odbojku pa i košarku.
Većini dece u to vreme je čas fizičkog vaspitanja bio omiljen. Početkom šezdesetih kada sam počela da radim kada je počela urbanizacija Užica osećanje stida je bledelo. Užice je dobilo novu plažu, moda kupaćih kostima postala je otvoreniji. Lepo oblikovana tela su se smatrala simbolom zdravlja. Mnogi moji Đaci osmaci iz tih generacija radili su lako po 20 sklekova, 20, zgibova, da preskoče zid ili da istrče 100 metara za 12 sekundi.
Za Dan mladosti proslavi 25. maja profasori i mi nastavnici fizičkog vaspitanja na svojim časovima smo imali mnogo posla. Nosila se štafeta, priređivane proslave u vidu sleta na stadionu dole u Begluku. Ovaj praznik bio je povezan sa Titovim rođendanom, koji od 1957. na njegovu inicijativu, postao Dan mladosti.
Zbog štafete organizovana su u Užicu sportska takmičenja, susreti omladine i sl. Dvadesetpetog maja mladi bili najvažniji bila je to i prilike za afirmacijom najboljih mladih radnika, učenika, studenata, sportista ali i umetnika. Učitelji, profesori i mi nastavnici birali smo vredne, odlične i uzorne đake koji će učestvovati u sletovima i predaji štafete. Učešće u programu Dana mladosti, za decu, kao i za njihove roditelje, bila je velika čast a užički stadion je bio prepun učesnika i publike. Za sletske vežbe i moj folklor sa mojim Vlajkom sam dobijala značajne pohvale i nagrade.
Šta da kažem posle svedočenja moje devedesetdvogodišnje majke? Opšti je zaključak, potvrđen i od strane medicine je da smo mi danas babe i dede bili boljeg fizičkog i mentalnog zdravlja. Ponosan sam što su moj otac i majka dali veliki doprinos Užičanima i Užicu u razvoju fizičke kulture i sporta.
Za rezultate postignute u socijalističkoj izgradnji, izgradnji narodne vlasti je odlikovan četrdesedvoje iz užičkog kraja, da pomenem neke. Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom – dobio je Vitomr Čvorović. Inžinjer Juraj Drizo je dobio Orden rada sa crvenom zastavom, Sreten Cvijović je odlikovan Ordenom epublike sa srebrnim vencem… Orden Bradstva i jedinstva sa srebrnim vencem dobio je Ilija Milosavljević. Orden zasluga za nrod dobili su: Milena Gerzić, Jelena Krsmanovi-, Milun Međedović, Milomir Pavlović, Sredoje Panić. Petar Antonijević, Bogoljub Arsenijević, Radisav Zečević, Života Marković, Branko Stanković su odlikovani Ordeniom rada sa zlatnim vencem. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom dobili su: Vera Jevđović, Ljubica Jeremić, Uroš Ječmenica, Branislav Milošević, Milenko Pantović, Vidoje Čukilović. Dimitrije Nešović je dobio orden rada sa srebrnim vencem a medalju rada Mihailo Rebić.
Posle toga je došla štafeta. Dočekao je i pozdravio na Trgu ispred više od 10.000 prisutne omladine i osnovaca predsednik Opštine Velimir Dogandžić: “I ove godine pioniri i omladina, pripadnici armije, radni ljudi i svi građani naše domovine , preko štafetne palice, od sveg srca upućuju drugu Titu najtoplije pozdrave, želje i čestitke povodom Dana mladosti i njegovog 76. rođendana”. Posle toga je poslat telegram “voljenom predsedniku” koji je pročitala Mirjana Malinović učenica osmog razreda iz OŠ. „Dušan Jerković“. Posle toga su svi otišli zadovoljno kući a po ulicama je ostalo stotine kilograma pobacanog cveća i ukrasnog papira.
Na Dovarju su bili u toku radovi spomenika spaljenim herojima iz NOB Dušanu Jerkoviću i Vukoli Dabiću. Odbor za obeležavanje istoriskih mesta Titovovog Užica je ostao bez sredstava i objavio Žiro račun za pomoć.
Do tada je predato u saobraćaj 105 kilometara pruge Beograd – Bar, dužina pruge Be^ograd bar iznosi 475 kilometara. Užice je sve više kuburilo sa pijaćom vodom. Postojao je projekat koji bi poplavio deo Turice da bi se obezbedila voda, a to jezero je trebalo da bude samo metar ipo ispod pruge Beograd – Bar, na svu sreću to nikada nije urađeno.
Ovoga Maja je u užiškom kraju nije padala kiša, naročito je bila ugrožena Požega i okolina, seljaci su je željno iščekivali. Seno je bilo potrošeno, pašnjaci su bili bez trave. Plodno Gorobiljsko polje bez kiše je postalo mrtvo… Svi su bili zatečeni niko u ovo doba godine nije očekivao sušu. Ipak Užicu je bio vašar na pijacu (bila je gde je hotel “Zlatibor” prema Đetinji) ogromna gužva, mnogo veća nego obično zbog prodavnica koje su iznele robu na ulice oko pijaca. Došli ludi sa svih strana, razapeli šatore i suncobrane, robu: odeću, obuću, krpe za vez, Đerdane i ostale sitnice što su se tada na vašerima prodavale, razastrli i nude na sav glas. Narod se gužva oko tezgi. Pogađa se i kupuje jer je jeftino… Samo oko jedne tezge nije bilo gužve tu su se prodavale knjige.
U radnjama nije bilo limuna pa se odmah pošelo da priča o trgovini. Tada je direktor najačeg užičkog trgovačkog preduzeća “Terazije” bio Miodrag Vujović koji nije hteo da komentariše ali je zto šef prodaje “Gradine” Dragiša Tomić objasnio da je zakazao uvoz.
Zgrada Drštvenog doma u kojoj je bilo deset političkih i drugih organizacija i ustanova je napravljena 1961. godine i od tada se nije znalo čija je i ko treba da je održava. Da li slučajno ili namerno pripala je Socijalističkom savezu… Slično se događalo i na plaži gde je podignuto više objekata sa više vlasnika ali se i o njima niko nije starao pa je za to određen “Bioktoš“
.
Održan je pozorišni festival “Joakim Vujić”. Pobedila je predstava “Balada o luzitanskom strašilu” užičkog Pozori{ta koju je režirao Arsa Jovanović. Još jedna nagrada je ostala u Užicu “nagrada za ulogu mladom glumcu” koju je dobila Mirjana Pejić za sudelovanje u nagrađenoj predstavi.
Udruženje “1300 kaplara” iz Beograd je izrazilo želju da užička opština da njihovo ime jednoj ulici u gradu, predloženo je da to bude obala duž Đetinje, od mosta kod Tkačnice do do plaže. I dobili su “Kej 1300 kaplara”.
23 maja je otvorena u holu Pozorišta retrospektivna izložba dela Branka Kovačevića, slikara i tada profesora Učiteljske škole. 40 uljanih slika razne tematike Užični su imali priliku da gledaju dve nedelje.
Na gradskom stadionu 25 maja pred preko 2000 Užičana održan je po sećanjima mnogih veličanstven slet učenika osnovnih i srednjih {kola. U ovom sletu je ušestvovalo 4000 učesnika koji su se 3 meseca pripremali. Srednoškolce su izveli najspektakularniju i najskladniju tačku koju pripremili profesori: Vlajko i Vera Kovačević Božidar Neškovi, Milijan Cvijović, Milan Zečević, Momo Ostojić i Kornelija Zovko. Najorginalniji su bili učenici IV Osnovne sa “Brankovim kolom” koju su pripremili nastavnici Milenko Rogić i Desa Vučićević. Najinteresnatnije i kako su tada rekli najdekorativnije su bile devojčice iz “Andrije Đurovi}” koje su pripremili Miodrag Terzić i Dobrivoje Jevđović…
