Objavljeno je da izgradnja nove pijace započete još 1963. biti završena do kraja godine. Do tada je bio regulisan Gluvaćki potok (Carinski, Lipski), javni VC i rešeni imovinsko pravni odnosi. Da radovi nebudu nastavljeni doprinelo je i neregulisano pitanje puta preko Dovarja i veze sa Zlatiborskim putem. Da bi radovi na piojacu bili nastavljeni užička Investiciono-komercijalna banka i Skupština opštine su obezbedili 650.000.00 dinara. “Bioktoš“ je preko zavoda za urbanizam izradio novi projekat pijace.Poslednjih godina u gradu i okolini se osećala nestašica poslovnog prostra, magacina i stovarišta. Pojavil su se i prvi posleratni rentijeri, najpoznatiji su bili Radosav Dimitrijević iz Sevojna radnik valjaonice i Srećko Milić stolar iz Užica. Dimitrijević je podigao jednu stambenu zgradu u kojoj je u prizemlju imao dva poslovna prostora koja je izdao vinarskoj zadruzi za prodavnicu a drugu krojaču Milivoju Trnavčeviću. Napravio je još jednu zgradu kojoj je bila namena izdavanje poslovnog prostora. Taj prostor je izdao “Gradini” i Ajdini Dane za poslastičarnicu. Slično je uradio i Stolar Srećko Milić koji je izdavao prostor privatnim zanatlijama. Rentijerstvo je tih godina bilo zabranjeno.
I ovoga leta Užičani su najviše letovali u Buljaricama selu južno od Petrovca na Moru. Izgledalo je kao da se Užice tu leti prseli, svi su se poznavali i družili na plaži i u šetnjama i za kafanskim stolovima. Užičani su se šalili sa nešto više od stotinak starosedelaca Meštana da su i oni tokom leta Užičani. Najviše Užičana je bilo u velikom kampu sa par stotina šatora gde su letovali užički pioniri i omladina u četiri smene po četrnest dana. U svakoj smeni je bilo sa zaposlenima i instruktorima preko 2oo duša. Upravnik ovoga užičkog kampa bio je Ivo Ivanović. Ovog avgusta varljivog leta 1968. u ovom kampu bio sam na letovanju sa roditeljima i petogodišnjom sestrom Ninom. Otac Vlajko je vršio obuku mladih Užičana u plivanju a ja sam sa izviđačima učio njihove veštine a sa Jokom meštaninom svakodnevno išao avanture podvodnog ribolova..
Šezdesetih godina prošlog veka Buljarica je bila zona perspektivnog naftnog polja, u to vreme kompanija „Nafta“ imala je nekoliko kopnenih bunara jer je nafta „mirišala“. Nafta nije donijela prosperitet Buljaricama ali turizam jeste, govorili su pomalo u šali meštani. Ovo područje je danas jedno od retkih na obali južnog Jadrana koje je uglavnom netaknuto i predstavlja biser crnogorskog primorja.
Selo Buljarice se nalazi svega dva kilometra južno od Petrovca na moru. Šezdesetih godina 20. Veka mesto je imalo nešto preko 100 stanovnika. Uz glavni put koji prolazi kroz ovo mesto u centru sela na rskrsnici puteva, bila je Kafana sa restoranom. U blizini je bila i jedna dobro snabdevena prodavnica koja je radila preko cele godine. Tokom sezone otvarana je još jedna prodavnica, poslastičarnica, trafika i prodavnica suvenira. Retki su Užičani koji u vremeni šezdesetih, sedamdesetih pa i osamdesetih godina nisu letovali u Buljaricama. Njena Peščana plaža “Buljarić” duga je oko 2,5 kilometara i prostire se na površini od oko 17 miliona kvadratnih metara. Poveliki seoski kompleks je u vlasništvu Opštine, meštana i Mitropolije Crne Gore.
Buljarice su decenijama veliko letovalište. Nekoliko kompanija iz bivše SFRJ, posebno iz Srbije, imalo je ovde svoje kampove, turisti su boravili u šatorima i prikolicama, u manjoj meri u privatnim kućama. Ova šljunkovita Plaža ima mogućnost za razne sportove, podvodni svet je bogat raznim vrstama riba, školjki i drugim morskim stvorenja pa su i tereni za ronjenje i podvodni ribolov odlični. Na samoj plaži bila je vila u kojoj se mogao uplatiti pansion. Na njenoj terasi okrenutoj prema moru su uveče održavane igranke. Tu letovanja u Buljaricama su ostala u najlepšim sećanjnjima Užičana.
Buljarica je dobila ime po bratstvu Buljarević, koje se pominje još 1423. godine, kada se vlastelin Jovan Buljarević, zajedno sa još trinaest paštrovskih prvaka, potpisuje na mletačko-paštrovskom ugovoru. Stanovništvo se vekovima bavilo poljoprivredom i stočarstvom, posebno vinogradarstvom i maslinarstvom.
Buljarica, kao i cijeli Paštrovići, bili su poznati po veoma dobrom vinu i brojnim vinogradima u prošlosti U vreme kada su Buljarice bilo omiljeno među Užičanima to je bilo samo sećanje.
Pred 6 hiljada gledalaca na užičkom gradskom stadionu „24 septembar“ igrali su “Zvezda” i “Sloboda”. Utakmica je bila prijateljska i završila se rezultatom 5:3 u korist “Zvezde”. U prvom poluvremenu su za “Zvezdu” igrali bivši Slobodini prvotimci Pavlović, Krivokuća, Đorić, Živadinović… Golove su dali: Džajić tri, živadinović i Jovanović po jedan. Za “Slobodu” su golove dali Gardić dva i Barjaktarević jedan, golovi su bili efektni i gledaoci su ih pozdravili aplauzom.
Sledeću utakmicu “Sloboda” je igrala sa “Tikvešem” iz Kavadaraca, takmičenju istočne grupe druge lige i pobedila sa 1:0 gol je dao Marić koji je topovskim udarcem pogodio beka Tikveša Dimitrova od koga se lopta odbila u gol.
U poslednja tri kola košarkašice “Sevojna”ovog avgusta 68’ na čelu sa trenerom Rakom Subotićem od Užičana zvane „Rakove bebe“su zabeležile dve pobede. Izgubile su utakmicu u Nišu od “Radničkog”. I dalje su bile na prvom mestu ispred Čačanskog Borca. Dimitrije Backović i Rako Subotić su stvorili uspešnu užičku žensku košarku, mušku podigli, omogućili im kontinuiran rad i uslove za napredak. A počeli su od jedne prostorije u Sokolani, u kojoj su stvorili jedan prijatan kutak, dom košarke u kome su svi živeli jednim srcem, disali jednim dahom. Uspeli su ono najteže da drugarstvo prijateljstvo i ostalo što se ne vidi čini jedan uspešan sporski klub. Radili su to iz entuzijazma , besplatno…
Nažalost, tada a i danas, takav rad se nije cenio i ne ceni se ni u ovom digitalnom vremenu. Rako košarkaški zanesenjak koji je bio rob između dva obruča sa mrežicama ostaje veran Užicu. Okupljajući tu generaciju devojaka 1962. godine, trener Rako prilikom prvog interviua za „Sport“ je rekao: „Čuvajte se se devojčica sa Đetinje“. Bio je u pravu, svaki novi rođendan donosio je uspehe, devojčice su polako stasavale.
Osnovan je klub studenata, studentska zadruga i skriptarnica, izabran je i izvršni odbor od 17 članova. Za predsednika je izabran Petar Petronijević. U diskusiji je naglašeno da studentima treba da pruže pomoć svi organi i organizacije.
..
Dvadesetčetvrtog. sptrembra otkriven je spomenik na Dovarju Vukoli Dabiću i Dušanu Jerkoviću. Arhitekta Bugarinović uz pomoć koleginice vajarke Milice Ribnikar (kasnije Milica Ribnikar Bogdanović… Rodila se ljubav) projektovao je spomenik, bio je i projektant tornja na Avali, Zgrade “Politike”. Kasnije kao autor spomenika na Dovarju se pominje samo Milica Ribnikar Bogdanović.
Dušan Jerković je rođen u Sremu 1914. godine. Po zanimanju je bio učitelj, a kada je formirana Prva partizanska račanska četa užičkog odreda na Tari, postao je komandir čete. Nešto kasnije imenovan je za komandanta Užičkog partizanskog odreda. Komadovao je odredom u borbama kod Viroštaka, Valjeva, Ljubovije, Požege, Trešnjice, Karana, Kosjerića, Pranjana. Od osnivanja Užičke republike učetvovao je u svim akcijama za osnivanje prvih organa partizanske vlasti u Užicu i okolini. Posebno se istakao na organizovanju privrednog života i snadbevanje vojske i stanovništva. Poginuo je sa Radničkim bataljonom u borbi na Kadinjači.
Za narodnog heroja proglašen je 1944. godine. Njegova spomen bista, rad vajara Milana Vergovića, postavljena je 29. novembra 1959. godine u dvorištu Osnovne škole “Dušan Jerković”. Nemci su njegovo telo, sa mrtvim telom Vukole Dabića, izložili na Žitnom pijacu da zastraše Užičane. Nekoliko osnovnih škola u Srbiji nosi njegovo ime, kao i naselje „Braće Jerković” u Beogradu, koje je dobilo ime po njemu i njegovom starijem bratu, Nebojši Jerkoviću, koji je bio komandant Mačvanskog partizanskog odreda.
Vukola Dabić je rođen u Buaru 1902. godine. Po zanimanju je bio mašinbravar. Kao komunista bavio se sindikalnim radom u Užicu. Osuđen je na 6 godina robije, koju je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Godine 1941. je bio jedan od organizatora ustanka u užičkom kraju. Bio je komesar čete i zamenik komandanta u Užičkom partizanskom odredu. Bio je i komandant grada Užica. Teško ranjen, opkoljen od okupatorskih vojnika u rodnom selu Buaru pokraj Užica, izvršio je samoubistvo 13. decembra 1941. Spomen bista, rad Miluna Mirića, akademskog vajara, 7. jula 1959. godine, postavljena je u tkačnici, tada “Cveta Dabić”. Od 1983. god. bista se nalazi na Trgu Svetoga Save.
Tela partizanskih komandanata Dušana Jerkovića i Vukole Dabića su spaljena kod raskrsnice na Dovarju prema Krčagovu. Malo Užičana zna da se spomenik na Dovarju zove “Lomača”. U poslednje vreme, većina ne zna iz kog razloga i kome je podignut.
Započeti su radovi na Zlatiboru jezera na Rzavu kako bi se rešio problem snadbevanja vodom. U prvoj fazi izgrađen je cevovod dug pet kilometara od mesta brane do Partizanskih voda, zatim je izgrađen rezervoar i crpna stanica… U sledećoj fazi je izgrađne brana.
Osnovana je jedna od prvih užičkih rok grupa “Plave suze”. Ostali su Užičanima u sećanju po svojim igrankama na Višoj pedagoškoj školi i kao najveća konkurencija užičkoj rok atrakciji „Vihorima“ koji su svirali igranke na Ferijalnom. U VIS „Plave suze“ su nastupali Bore Mijalović, Ćorla, Počkaj, Jovica Mitrašinović…Ove 1968. Godine dogodio se prelomni trenutak u Jugoslovenskom roku. Do tada su Vokalno istrumentalni sastavi dolazili u kontakt s publikom na igrakama, gitarijadama, gde su sticali i prva iskustva. Publika ih je ocenjivala na licu mesta, dok su muzičari saznavali šta publika od njih očekuje.
Fanovi rokenrola tada nisu mogli “uživo” da čuju svoje idole, nalazeći im zamenu u sastavima koji su se u ogrommnom broju formirali širom YU rok scene. Tako se i srpski sastavi klasifikuju prema tome sa koliko uspeha imitiraju svoje inostrane uzore. Međutim ukusi su se postepeno menjaili, mnogi YU kompozitori nove generacija stvaraju hitove i prilagođavaju ih ovome podneblju i ukusu. Pesme Arsena Dedića, Karla Metikoša (Matt Collins), Alfons Vučera, Draga Mlinarca parirali su “uvoznim” hitovima. Vo|a zagrebake Grupe 220 Drago Mlinarec izdaje prvi jugoslovenski rok album “Naši dani” sa sopstvenim kompozicijama i hitom “Osmeh. U isto vreme u Sarajevu „Indeksi“ jedna od tadašnjih najboljih grupa polako s prepevanih kompozicija prelazi na sopstvene.
U Užicu prva rok grupa koja komponuje sopstvene numere su Vihori. S dolaskom hipi vremena pojavljuju se Škorpije koje ne sviraju igranke, nastupaju pred većim hipi društvom obišno u prirodi u okolini Užica. Domaći YU sastavi proširuju svoj repertoar i počinju da predstavljaju sopstvene pesme. S vremenom se javlja sve viće talenata koji pišu sopstvenu muziku, u prvo vreme je predstavljajui s velikom tremom publici. Kada su naišli na opšte prihvatanje reperoar im se sastoji i do 50 odsto sopstvene muzike.
