Dok su starosdeoci Bele Zemlje gledali na sve načine da siđu i nasele se Užice, Užičani su počeli da kupuju placeve i prave vikendice gore među brdima željni mira, tišine, prostranstva, čistog vazduha i sunca. Prvo je se toga setio jedan penzioner pa doktor Savo. Do tada je bilo već nekoliko vikend kuća a čekalo je odluku nadležnih još sedam građana.
Dom za decu i omladinu (tada je bio gde je danas Crveni krst i Umetnička škola) je poslavio jubilej 50 godina rada. Istoga dana venčali su se Nada i Milijan odrasli i završili školovanje u Domu gde su i proslavili svadbu. Posle Velikog rata užički Dom za ratnu siročad, koji je osnovao srpsko-engleski Crveni krst, bio je uređen kao internat i imao svoju osnovnu školu. Deci primljenoj u dom, na ulazu su zbog mikoze (gljivična infekcija kože nastala kao posledica dejstva male, tek kroz mikroskop vidljive gljive) šišali kosu i glavu mazali jodom, pa su ona za Užičane bila „žute glave”. No zgrada doma je dotrajala, pod trpezarije se prolomio, tako da je 1925. Crveni krst svih 50 siročadi prebacio u Beograd, gde su proveli pet godina. Za to vreme u Užicu je sazidana nova zgrada Crvenog krsta s dečjim domom, u koji su deca useljena 1930. Tokom Drugog rata dom Crvenog krsta nema karakter dečjeg, već izbegličkog. U vreme Užičke republike 1941, u Domu je bila partizanska bolnica. Kad je rat minuo ovde nastaje Državni dečji dom i prihvatilište Užice, s tim što je zgrada doma bila u Koštici. Sledi novo preseljenje 1954. u zgradu Crvenog krsta, da bi 1967, po štićeniku doma koji je kao mlad partizan u ratu poginuo, prihvaćen naziv Dom za smeštaj dece i omladine „Petar Radovanović”, tada sa 103 korisnika.
Tito je kao što se očekivalo ponovo izabran za predsednika države i Saveza komunista. U Užicu u Savez komunista je primljen popriličan broj šlanova, samo u užičkoj vojnoj jedinici 72 člana, u valjaonici 40 većnom mladih.
Stanovnici sa periferije su se žalili “Jugopetrolu” što se lož ulje prodavalo samo na jednom mestu na benziskoj stanici u centru gada… Bili su u pravu naročito zbog požara koji su se događali zbog lagerovanja ovoga energenta naročito po periferiji. U jugopetrolu su odlučili da u Užicu i okolini sem pet benziskih stanica koje su bile u izgradnji naprave još tri. Tada se u Užicu prodavalo deset tona lož ulja a svakim danom potražnja je sve više rasla.
“Kadinjaša” je radila punom parom, posla je bili “do guše” svi kapaciteti su bili uposleni, zaliha nije bilo do kraja ove godine sve je bilo prodato. U nove mašine su investirali 10 miliona starih dinara i maksimalno modernizovali proizvodnju, jedino je im bilo potrebno još prostora.
Konfekcija “Desa Petronijević” je proslavila 20 godina rada, radnici Bora Krsmanović, Slobodan Gredeljević, Ljubica Tomašević, Mileva Dimitrijević Dragica Pavlović, Milica Patrović i Slava Dimitrijević su dobili prigodne poklone…
Jovanka Broz, Titova žena je posetila međunarodni sajam mode u Beogradu u pratnji direktora sajma Jaše Rajtera. Najviše se zadržala na štandu zemljoradničke zadruge iz Sirogojna, u hali 8, gde je dočekala Dobrila Smiljanić i pokazala joj džempere, haljine, kabanice i jastuke i predala joj poklon maramu koju su izradile pletilje.
Priča o Dobrili Smiljanić, idejnom tvorcu, organizatorki, kreatorki, kohezionom faktoru ovog složenog projekta.počinje 1962. kada je, igrom slučaja posetila izložbu tkalja iz Dragačeva u izboru Rajke Borojević u Promotivnom domu na beogradskim Terazijama. Bila je oduševljena njihovom maštovitošću i veštinom, a posebno orijentacijom prema tržištu, i inspirisana da to što je videla poveže sa sopstvenom profesijom turizmologa. Jer, ima li boljeg načina za turističku promociju nekog kraja nego kroz njegovo zanatsko-umetničko nasleđe, razmišljala je. Akao budući stipendista Opštine Čajetina, usredsredila se na zlatiborski okrug gde je već neko vreme živela. Zlatibor je u to vreme bio gola sirotinja sa svega nekoliko socijalnih odmarališta, zapravo preuređenih sećala nacionalizovanih vila, dok su hotel Palisad i drugi, po kojima je mesto postalo globalno poznato su grašeni kasnije,
„Izlokanim krčenicima stigla je u zabit zlatiborsku gde su u raštrkanim kolibama još gorele petrolejke, lojanice i zublje luča, sa dalekih izvora voda donošena u bucama, u upotrebi bili naćvari i dolavi, dotrajale sinije i tronoške i neizostavna zadimljena ognjišta. Ali kad je nepogrešivim instiktom dojmila svu lepotu ručnih radova žena ovog područja i vekovima prenošenu veštinu pletenja, donosi odluku da krene u ostvarenje svojih mladalačkih snova. Dok su mnogi skeptici govorili da je to obična avantura mlade devojke, ona je verovala da joj je sudbina dodelila apostolsku ulogu da pomogne ljudima da ostvare vekovne težnje ka lepšem i boljem. Da svojim iskonskim zanatom, neprestanom i grčevitom borbom pobegnu iz patrijarhalnog, oskudnog okruženja… Da iz prtišta, opanka i gunja što pre stignu u bogatije i humanije društvo. Krenula je za svojom zvezdom vodiljom“, rekao je o Dobrili Milisav R. Đenić..
Iako to nije spadalo u opis njenog posla, rešila je da priredi izložbu ručnih radova žena iz Sirogojna, po ugledu na onu koju je videla u Beogradu. „Za razliku od Dragačevki, Sirogojčanke su uglavnom plele, pa nas je Rajka Borojević, koju sam pozvala da bude neka vrsta supervizorke postavke, savetovala da se držimo te veštine, i ne budemo konkurencija tkaljama“, pričala je Dobrila… I, tog 6. novembra 1962. preko 2.000 eksponata – džempera, prsluka, čarapa, šalova s puno ukusa i izlagačke logike bilo je predstavljeno u Zadružnom domu u Sirogojnu. Izložba je bila tako uspešna da je Zadruga odlučila da Dobrilu podrži u organizaciji kursa na kome bi pletilje svoje iskustvo osavremenile. Radionice pod vođstvom Smiljke Pomorišac, koju je preporučila Borojevićka, trebalo je da se organizuju od predstojećeg januara.Po svedočenju Dobrile, vrbovanje prvih polaznica izgledalo je „tragikomično“. Pomorišac je tabanala od kuće do kuće s koferom punim modnih magazina. Ženama objašnjavala kako se šta radi. A one je u čudu gledale jer su sve bodove i preplete znale od malih nogu, i to žmurećke. Nisu baš najbolje shvatale šta se od njih „traži“, pa je Dobrilina ideja doprla samo do njih 15-ak. Drugima nije bilo jasno da pletenje može biti vid poboljšane egzistencije, jer mogu da zarađuju radeći ono što dobro znaju, a da pri tom ne napuštaju kuću, porodicu i stoku.
Odjednom, svi mediji su brujali o pletiljama iz Sirogojna , svi su ih fotografisali, zapitkivali, poklanjali im pažnju, pa su se u svoje selo vratile kao sa druge planete“, opis je iznenadnog izlaska pletilja iz senke.mUsledili su i prvi ugovori sa Modnom kućom i Narodnom radinošću, komisijski je ustanovljena cena rada. Formirana firma pod imenom „Zlatiborka“. Dobrila je postala direktorka i sve više – kreatorka.„Predstavljanje na beogradskom Sajmu bila je prva prilika da radove Sirogojčanki prošetaju najpoznatije manekenke. Pažnja medija i klijenata se time udesetostučiča. Dobrila je pobedila.
U prepunoj sali hotela “Palisad” izabrana je najlepša devojka Jugoslavije bila je to Ivona Puhiero sedamnestogodišnja učenica iz Dubrovnika. Osamnestogodišnju kruševljanku Ankicu Krkić i zagrebčanku Dušanku Markotić su izabrane za pratilje. Nakon toga je Miki Jevremović otpevao pesmu Žarka Petrovića “Njoj najlepšoj”. Zlatibor je te vešeri bio najveseliji deo Jugoslavije. Organizator izbora je bila “Politika Bazar” a materijalnu pomoć pružile su i “Raketa”, Direkcija za turizam sa Zlatibora, Kotroman… Sem Miki Jevremovića nastupili su i Ivica Šerfezi, Senka i Zafir Hadžimanov, Nada Knežević, Lola Novaković tada -Jovanović, Orkestar Saše Subote a program je vodio Mića Orlović. Zlatibor do tada takvu manifestaciju nije imao, gosti, domaćini, užiški direktori većih preduzeća i politiačri su se rastali kasno ujutru. Zlatibor je ulazio u jedno sasvim novo turistiško doba.
Što se tiče užičke „crne hronike“ ovog oktobra u Valjaonici bakra je doneta odluka da se da otkaz kradljivcima iz priručnog magacina, Prodanu Lekoviću magacioneru i njegovim pomagačima Miladinu Andriću, Miodragu Krstoviću. Oni su iz magacina prodavali robu kante motornog ulja, 30 kilograma sapuna, koture bodljikave žice, alat… Uhapšen je sudija za prekršaje Supštine opštine Milan Filipović. On je kažnjavao i uzimao novac u gotovom, zadržavajući deo novca a deo uplaćivao… Kada je uzeo 30 hiljada starih dinara, otišao je u poštu, popunio uplatnicu na 3000 dinara, 27 bi zadržao za sebe i uplatio novac. Kasnije je čekao izveštaj o uplati – odrezak i na postojeći iznos stavio još jednu nulu i time bi predmet odtišao od akata.
Fudbaleri “Slobode” su trijumfovali u Štipu pobedili su Bregalnicu sa 4:0. Golove su dali tada u najboljoj formi Muratović dva i Đoković i Antić. Nakon ove pobede takođe za 4:0 pobedila je “Prištinu”
