Ova 1971. godina posebno mesec jun su bili važni za Zlatibor, za njegov razvoj i turizam. Zlatibor bi svake godine nekom novinom iznenadio svoje posetioce. Na pola puta od centra ka Torniku, ove godine se pojavilo Ribničko jezero, jedno od najlepših u ovom kraju. Nastalo je kada je na reci Crni Rzav podignuta brana, kako bi Čajetina i Kraljeve vode bile snabdevene vodom za piće. Jezero Iako veštačko od leta ove godine predstavlja pravu oazu u kojoj je decenijama uživalo na hiljade posetilaca.
Zlatibor je bogat vodama, čistim potocima i brzim planinskim rekama. Uz jezero u centru, Ribničko jezero postaje još jedna je od njegovih turističkih atrakcija. Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 969 metara, dugačko je oko 2 kilometra. Specifične je lepote, tamno zelene boje, sa tamnim kamenom dnom. Godine 2020 je okruženo bogatom četinarskom šumom, pa je boravak pored jezera pravo uživanje.
Ribničko jezero punilo tokom leta ove 1971. Većinom su ga okruživale livade. Kolima nije smelo da mu se priđe na 500 metara, što je označavano drvenim stubovima a postojao je I opasan čuvar. To je tada bilo pravilo za jezera za vodosnadbevanje. Ipak na livadama pored jezera ovoga juna billo dosta užičkih porodica. Užičani su šetali sa decom prali poljsko cveće najviše petrovce. Tu se zadesio poznati užički fotograf – “državni majstor” Stevo Vlajnić kada je nastala prelepa ova fotografija. Na fotografiji su dve male Užičanke Vesna i Sanja sa buketima petrovca, vidi se da priroda buja kao I njihovo zadovoljstvo što su u toj zlatiborskoj lepoti.
Do ovoga juna u užičkim bioskopima na predstavama najviše gledalaca bilo kad su prikazivani “kaubojski filmovi”. Od ovih junskih dana 1971. godine najposećenije su predstave sa filmovima gde je bilo erotskih scena. Jedan od prvih srpskih filmova sa elementima erotike bio je kultni film crnog talasa „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića. Film je prikazan 1968. I tada je i u Užicu publika počela veoma da se interesuje za ovaj žanr. U njemu je pominjano da se jedan deo radnje filma događa i u Užicu. Glavne uloge u filmu uz Dragana Nikolića igraju Ružica Sokić kao i Dara Čalenić. Malo ljudi danas zna da je mlada prelepa Dara pedesetih godina 20. veka bila neko vreme član užičkog Narodnog pozorišta.
Jednom prilikom prisećajući se snimana filma “Kad budem mrtav i beo” Dara je rekla za užičku TV 5: – “Drama Živojina Žike Pavlovića ostaće upisana u istoriji jugoslovenske kinematografije kao i jedan od prvih filmova s ljubavnim scenama. Lopov i neradnik Džimi Barka (Gaga Nikolić) tokom svog putešestvija po ubogoj srpskoj provinciji doživljava i erotske avanture sa pevačicom bez skrupula (Ružica Sokić), a onda i sa radnicom u poštanskom vagonu koju sam igrala. Film se najviše pamti po Draganu Nikoliću. On je bio divan kolega. Naša ljubavna scena bila je onda egzotika. Bilo je to revolucionarno i smelo za ono vreme. Igrala sam tu samu sebe.”
Posle prikazivanja ovog filma pa do filma “Emanuela” prikazanog 1974. mnogo toga se promenilo u ukusu užičke filmske publike. Pre ekspanzije Video klubova Užičani su u svom bioskopu “Partizan” pod “erotski” gledali u kasnim noćnim prestavama dugometražne porno filmove.
Užička opština je donela odluku da bude jedan od osnivača istoriskog arhiva. Očekivali su da će sve opštine iz užikog kraja davati deo finaija tako da se reši finasiranje ove ustanove. Godinama mnogo kasnije se isto očekivalo.
Policija Užicu je pohvatala lopove koji su za mesec ipo dana ukrali veću količinu bakra sa stovarišta Valjaonice bakra. Bli su to Dragan Dojčinović zvani Cigo, Rade Velković zvani Miško metalostrugar, maloletnik G.M. iz Užica, Milenko Milovanović iz Lunovog sela i Marko Knežević iz Bioske. Obično su koristili Milovanovićeva kola kada pođu u krađu u Sevojno. Maloletnik i Dragan Dojčinović su preskakali ogradu, ulazili u krug Valjaonice i izbacivali svežnjeve presovanog bakarnog lima i table katodnog lima… Nosili u grad u tajni magacin. Za prodaju bakra je bio zadužen Marko Knežević, bivši radnik preduzeća “Jelova Gora” nešto ranije isteran zbog nemarnosti. Svi zajedno su terali bakar u otkupnu stanicu “Jelove Gore” na Carini. Sem toga krali su bakar i na železničkoj stanici.
Četrnestog juna, popodne u šumi kod belog groblja izbio je požar. Odmah po dobijenom obaveštenju na licu mesta su izašli vatrogasci Blagoje Đajić i Obrad Radojević. U šumi je bila baraka koju su sagradili neki stariji klinci iz tog kraja grada u kojoj su se sastajali kockali, pušili, pili. Zaključeno je da je baraku zapalio neko od njihovih roditelja dok nije bilo nikoga u njoj.
Ove godine prvi slobodin tim je bio: Matović, Jagodić, Jokić, Vukotić, Vukašinović, Joksimović, Mitrović, Berbatović, Lalović, Bošnjaković, Ivetić, Jovanović, Tokmaković. Ovih dana su postigli uspeh u Skoplju na utamici sa tamošnjim Mikom u takmičenju istočne grupe druge savezne lige.
Tada je sekretar Međuopštinske zajednice kulture bi Todor Đurić koji je tada izjavio: “Sadašnji trenutak užičke kulture je oči u oči sa novim i dobrodošlim htenjima i ostvarenjima jednog broja mladih stvaralaca, pregalaca i etuzijata. Oni su kvalifikovani i nadareni, a to je za užičku kulturu novo i dobro. Ovo što su dosada uradili garancija je da mogu više. Mislim da im se za to ne pruža šansa, da se još uvek očekuje od umornih nepreduzimljivih, neinvetivnih i kontraveznih pojedinaca, mnogi od njih su za kuturu nekvalifikovani. Ustvari ovi drugi to sami od sebe očekuju, kakva očevidna zbuluda. Međutim iako nisu kreatori i pregaoci, njigov uticaj je i dalje odlučujući – sudbonosan. Godinama se očekuje da će doći do njihove zamene, međutim njihovi redovi se obnavljaju sa onim koji u kulturi nalaze uhljeblje. Zbog toga smatram kao najpresudnije trenutno pitanje – pitanje kadrova ili ljudi u kulturi: njihovog doprinosa, shvatanja interesa za kuturu. Iza ovog dolaze svi ostali problemi. Ja tvrdim da je čovek najvažniji plus ili minus u kulturnoj prošlosti ili sadašnjosti”.
Koliko se tada vodila računa o čistoći Trga partizana, čak i preterivalo u tome i od čega je stvaran problem govori jedan kratki članak u “vestima” koji je napisao Svetislav Tijanić: -“Mi Titovoužičani se ponosimo sa svojim Trgom partizana. Trudimo se da bude čist, preduzeće “Bioktoš“ ga održava stvarno besprekorno. Ali, ima, na žalost i onih koji, kao da su protiv čistoći. Zadržavamo se za jedan trenutak na Trgu. Radnici Gradske čistoće peru pločnike, zalivju cveće, travnjake. Junsko, sunčano jutro, preko trga ide žena sa devojčicom. Iz ruke male curice iznenada se prosu kesa kokica. žena iznervirana opsova i baci najlonsku kesu. A radnici, koji već bejahu oprali taj deo trga, gledaju i ćute. jedan pogleda prema “Auto – tehni”, tamo do prodavice “Tkanina”, smešten je automat za kokice vlasnik radi od ranog jutra. (Taj automat za kokice je postao kasnije poznat “kod Sava Kokice”). Molili su radnici, kako kažu sa Trga da se prodaja kokica izmesti na neko drugo mesto. Svi ćute, vlasnik prodaje kokice, one ispadaju iz kesa, kese se bacaju a gradska čistoća – čisti. A zašto je tako? Pomognimo ljudima, podržimo njihov predlog da premestimo automat za kokice, Pomognimo time sami sebi i svom gradu. To je za naše dobro.” Ipak na kraju je pobedio Savo kokica i sledećih trideset godina prodavao kokice na Trgu na opšte zadovoljstvo užičke dece.
Poznati užički lekar Spiridon Borodin je otišao u penziju i počeo kao penzioner da šeta po gradu. Užičani su primetili da kada se sretne sa raketinim službenikom Dragom Škarpona, jedan drugom doviknu:
– Zdravo, zemljače!
Užičani koji su ih poznavali su začuđeno zastajali.
Njih dvojica su objasnili: Borodin je rođen na obali Crnog, a Škarpona na obali Jadranskoj mora. Oboica su primorci, a prema tome zemljaci.
Rade Hejna prolazeći ispred samoposluge “Borac” u ulici Dušana Višića je primetio da se u njoj nešto neobično događa. Hejna je pomislio da su provalnici i pozvao miliciju. Ubrzo u stigli milicioneri Obrad Radojević, Boško Savković, Zaćir Gaši, Marinko Milović i Radovan Gligorijević. Umesto lopova u magacinu samoposluge pronašli su Dragutina Gaovića, prodavca u ovoj samoposluzi u društvu sa Radovanom Petrovićem, Labudinkom Bojić, Petrom Rackovićem i Momčilom Dimitrijevićem koji su tu pili i igrali uz muziku…
Ovih junskih dana čobani na Murtenici su se žalili da često sreću medvede koji se slade šumskim jagodama ali ne što su se plašili već zato što medvedi stignu pre njih i naberu jagode posle toga se duže vremena izvaljaju po travi i odremaju na suncu, da bi se posle toga zadovoljno vratili tamo oakle su došli. Čobani su znali vreme kad svaki medved bere jagode, pa su vodili računa da se nenađu na istom poslu.
Nekadašnji železničar, penzioner koji je nekada diazo železničku rampu kod Ložioničkog mosta, Milisav ilić me je pozvao do njega da vidim Liju. Odmah me odveo do jedne ofarbane kućice, odtvorio je i iz nje iskoči lija i poče da mu se umiljava oko nogu… Milisav je uzeo u naručje i počeo da joj tepa i da je mazi. Lija se sasvim umirila i uživa. Čika Milisav poče da mi priča: -“Kad sam je dobio bila je kao pesnica i činila je sve da pobegne. Sad kada je porasla postala je mnogo mirnija. Jedino se uznemiri kad hoće nevreme. Onda cvili, kao da čuje zov divljine. Da bi me uverio da najveći neprijatelji mogu živeti zajedno pustio je liju koja ode kod njegovog velikog psa šarplaninca gde počeše da se igraju… Na kraju mi je čika Milisav rekao da po njegovom mišljenju ovo može da se dogodi samo u gradu na selu nikada.
Kada je počeo drugi svetski rat u Užicu na “Lipi” u dvorište koje se nalazilo iza Kotlarnice nekadašnjeg Dečijeg Dispanzera i dvorišta zgrade elektrodistribucije doselila se porodica Zarić. Miroslav Mišo Zarić je tada upoznao moga oca Vlajka tada šesnestogodišnjeka koji je počeo da Miša i rođaka Đoka Lazovića tada desetogodišnjake vodi kod Sokolane i Zrnjevića vodenice gde su Miša upoznali sa najupornijim užičkim klincima koji su od jutra do večeri šutirali krpenjaču. Miša posle nekoliko meseci upoznaje celo Užice kao taletovanijeg, jednog od najveštijih dečaka, koji postaje pravi žogler sa krpenjačom.
Kada se u posleratnom Užicu 1948. godine formirao pomladak FK “Slobode” među prvima na treninzima se pojavio Mišo i za kratko vreme posta nezamenljivi desni half ili desna polutka. Godinu dana kasnije “Slobodin” podmladak ostvaruje veliki uspeh, zauzevši četvto mesto u prvenstvu Srbije, najviše Mišovom zaslugom. 1951. mladoga Zarića “ubacuju” u prvi tim i tu ostaje sve do 1958. Užički navijači ga pamte kao izuzetnog tehničara koji u svakom momentu imao odličan pregled terena i dugi pas, po driblinzima. Osim kod fudbalse publike, Mišo Zarić bio omiljen i među devojkama, koje nisu dolazile na stadion zbog fudbala, “već zbog fudbalskog majstora i lepotana u kopačkama”. Povreda kolena naterala je Zarića da pre vremena okači kopačke o klin. Kasnije bio i trener podmlatka.
Bilo je to 20 juna 1971. godine, sećam se kada sam došao kući iz škole, tada sam išao u Gimnaziju. čim sam ušao u dvorište video sam mog oca Vlajka i čiču Đorđa Lazovića kako sede na jednoj od klupa, zabrinuto i tiho razgovaraju ponavljajući “šta mu bi”. Saznao sam da se naš komšija i veliki tatin i čičin prijatelj Mišo Zarić službenik u Valjaonici, jedan od najpopularnijih i nekada najboljih fudbalera “Slobode” obesio. Poznavao sam ga kao dobroga komšiju, prijatnog i dobrog čoveka koji je često u našem dvorištu sa tatom i rođacima Đokom, Slobom, Mićom Jolovićem, Radivojevićima i prijatelima igrao stoni tenis. Uvek je nalazio vremena imao strpljenja za klince iz komšiluka, da pokaže neku fudbalsku, košarkašku ili stonotenisersku “fintu”.
Kad se gradom pronela vest da se Mišo obesio
