Februar 1977.

105
Francuski hleb na užički način, uvek načet do kuće
Francuski hleb na užički način, uvek načet do kuće

Ovoga februara 1977. pekari Gudurića su nabavili novu etažnu peć za proizvodnju peciva za koju su dali milion i trista pedeset hiljada dinara. Dotadašnja peciva: masne pogačice, pekmezlije, đevreci, slane i slatke kifle, veknice, pogače i lepinje bile su poprilično ukusnije nego do tada. Pojavila su se i dva nova proizvoda: cipovke hlebčići od pola kilograma za koje su Užičani tvrdili “da su slađi od šećera. Drugi novi proizvod bio je do tada Užicu neviđeni “Francuski hleb” težine takođe pola kilograma dužine 60 santimetara, odmah je osvojio one koji više vole koricu nego sredinu hleba. Na ulicama Užica počeli su da se viđaju klinci sa francuskim hlebom bagetom pod miškom, obavezno načetim.

U najvećem užičkom naselju Krčagovo planirana je izgradnja ulice Karađorđev šanac u dužini od 2050 meta koja počinje od Dovarja do trafo stanice preko Lazovine do Sarića Osoja, zatim izgradnja ulice Braće Ćetenovića u dužini od 1.300 metara, ulice Heroja Jerkovića, trotoara u ulici Lenjinov Bulevar, nastavak gradnje kraka Negoševe ulice kao i celokupna rasvete. Predviđena je i izgradnja projekta za kanalizaciju stabene zone u Krčagovu i za vodovod i kanalizaciju u ulici Ada i Orlovac. Na tom području tada je živelo 120 domaćinstava, jedan broj koji su bili bliže Đetinji imali su vodu sa gradskog vodovoda, dok oni u višoj zoni uopšte nisu imali vodu, kuburili su zbog lošeg prilaznog puta, loše električne energije. Poveliko naseljavanje i izgradnja na preiferiju Užica imalo je svoju cenu.

Do osamdesetih godina 20. veka u Užicu je u svim delovima grada bilo poljskih klozeta sličnih ovome
Do osamdesetih godina 20. veka u Užicu je u svim delovima grada bilo poljskih klozeta sličnih ovome

Čistoća u tadašnjem prenaseljenom Totovom Užicu je bila sve veći problem. Sanitarnoj inspekciji stalno su stizale prijave da se smeće ne dnosi kako je propisano. Grad je bio pun đubreta a najčeše su na satancima mesnih zajednica optuživali komunalno “Bioktoš“, iako su načešći krivci bili novi stanovnici Titovog Užica koji su doneli i neke nove navike kao na primer bacanje kesa sa smećem sa prozora solitera. U društvenim zgradama je bilo malo kanti za smeće pošto nikako nisu mogli da se stanari dogovore ko će da ih kupi. Najstrašnije je bilo kada se otopi sneg tek se tada videlo koliko je smeća bačeno po ulicama i potocima i uvalama oko grada. Divljih deponija nikada više nije bilo iako je ova 1977. godina bila proglašena za “godinu pojačane zaštite životne sredine”. Pored buke i smrada i visokih dimnjaka koji su prosipali svoj otrov, Đetinja je nemilosrdo zagađivana kamioni su u nju direktno prosipali papir ostatke voća i povrća čak je postojala divlja deponija pored groblja na Dovarju. Pred velikog broja gradilišta stajali su smrdljivi poljski klozeti. Jednom prilikom užički šaljivdžija koga su Užičani zvali Rade Blento je dao definiciju poljskg klozeta: – “Poljski klozet, seoski WC sklepan od par dasaka i četiri ipo kriva i zarđala eksera sa malom rupicom u visini glave, često u obliku srca, kroz koju posmatraš ”spoljašnji svet”. Naziv ”poljski” potiče od toga što je obično od kuće udaljen ko Poljska od Srbije, tako da dok do njega dođeš iz kuće (ako je kupatilo zauzeto) obično već bude kasno”.

Iako je došlo je do alarmantnog stanja što se tiče higijene u gradu. U Skupštini opštine se raspravljalo i dalje o programu Titovih jubileja, izgradnji Memorialnog centra na Kadinjači, Titovom putu. Kult lićnosti je postao nepodnošljiv.

Značka sa Susreta samoupravljača Crveni barjak
Značka sa Susreta samoupravljača Crveni barjak

Ovoga februaru je bila baš velika aktivnosti komunista, kojima je blo naređeno da veličaju NOB i da ne dozvole da se zaboravi. Na Zlatiboru je izveden pohod “Stazama Zlatiborske partizanske čete. U školi samoupravljača bilo je 320 polaznika, po jedno odeljenje je radilo u Valjaonici, Prvom prtizanu, treće odeljenje je bilo za ostala užička preduzeća koja su tada zvali “organizacije udruženog rada”. Polovina polaznika škole su bili članovi komunista, 90% mlađih od 30 godina. Za tri meseca koliko je trajala škola učenici su naučili o: “Društveno-ekonomskom položaju radnih ljudiu samoupravnom društvu sa stanovnštva ustava i Zakona o udruženom radu”; “Udruženi rad i međusobni odnosi osnovnih organizacija udruženog rada prema Zakonu o udruženom radu”; Funkcija upravljanja i poslovna funkcija u organizovanju u organizaciji udruženog rada; Formiranje i raspodela dohotka u organizaciji udruženog rada itd. Predavanja su držali “istaknuti društveno-politički radnici iz Užica”. Iako je na kraju škole bio predviđen test većina polaznika je dremala na časovima, mnogi su se žalili da ništa ne razumeju i da predavači treba da koriste srpske reči. Ipak skoro svi su dobili diplome, značke i otišli na eskurziju da posete Kumrovec, Jasenovac, spomenik na Kozari, Bihać, Jajce.

Kroz užičku čaršiju je prostrujala vest, da su u Ivanjici u srednjoškolskom cenru “Braća Simić”, četiri nastavnika uhapšena zbog nedozvoljenog odnosa sa učenicama. Takođe je pokrenut i novi postupak protiv Miroljuba Bralova, bivšeg nastavnika ove škole, koji je upravo odgovarao za isto krivično delo koje je počinio predhodne godine. To je bio povod da komunisti počnu otvorene razgovore po srednjim školama i u Užicu. Stari Užičani su govoril da “pre rata toga nije bilo, dok su postojale javne kuće”.

Kada Užičani uđu u Turist biro na uglu na Trgu dočekale bi ih dve ljubazne dežurne i lepe žene Desanka Zrnjević i Dobrila Kostić. Uvek spremne da ma koju informaciju za organizovanje eskurzija, obezbeđenja rezervacije za godišnje odmore, gostovanja, putovanja u inostranstvo, izdavanje autobusa, avio-karata, prodavale su i angažmane za poslovne partnere, zamenjivale strane valute i uvek bile spremne da provere i daju informacije koje nisu bile u delokrugu njihovog posla… “Ah ta dobra turistička vremena”.

Odžaćar Mitar Nešić na zadatku
Odžaćar Mitar Nešić na zadatku

Užice je tada imalo tri odžačara Dula Karadarevića, Mitra Nešića i Nenada Zbućinovića. Njih trojica su održavali hiljade užićkih dimnjaka plus i one na čitavom užičkom regionu, ali u gradu je uvek ostajao jedan i dežurao. Tada su izneli podatak da je u Užicu tada bilo više od 3000 nespravnih dimnjaka sklonih padu. Užiškim ožačarima je bilo najteže tada što više od četiri godine nisu imali prostoriju gde bi primali pozive, vodili evidenciju i odakle bi kretali a posao. Verovanje da odžačar donosi sreću ima logike kada je dimnjak zapušen, a dom ispunjen dimom, znači da dom “ne diše” dobro, da se nagomilava loša energija i da snaga domaćinstva slabi. Onda je sasvim logično da, kada odžačari dopuste kući da “diše”, dolazi do preporoda, sve loše se izbacuje i životna sila ponovo jača. Dugme je, kao veza između odžačara i ostalih ljudi, veoma važno. Ono predstavlja “magični krug” sreće. Veruje se da, kada ugledate odžačara, treba da protrljate dugme i zamislite želju, koja će vam se u najskorije vreme ispuniti. Dugme takođe predstavlja vrstu amajlije koja ima ulogu da otera negativne sile.

Jedan od najboljih poljoprivrednika užiškoga kraja tada je bio Tomislav Tomić iz Gorobilja. Završio je srednju poljoprivrednu školu u Požegi i odlučio a ostane na selu i ono što je naučio da primenjuje na imanju svoga oca. Idvajao se po proizvodnji maline izuzetnog kvaliteta. Imao je traktor sa sa svim mogućim priključcima sa kojim je stizao da i drugima u selu vrši usluge.

Posle mesec dana pauze ponovoje oživeo ring u hali u velikom parku gde je 2500 užiških ljubitelja boksa gde su bodrili Slobodine boksere da pobede “Mladi radnik” iz Požarevca sa 12:8. Najblji utisak od užičkih boksera tada su ostavili “muvaš“ Dušan Šmakić, “velteraš“ Dragan Miličić, Miloš Maksimović u bantam kategoriji i “nokauter” Žarko Spasojević u pero kategoriji. Na ovom meču se od navijača oprostio uz aplauze publike Vladan Drčelić koji je išao u vojsku. Najprijatnije je Užane iznenadio Ljubomir Dogandžić u polusrednjoj kategoriji. Užičanin Milomir Rogić nije uspeo da se suprostavi repezentativcu Mirkoviću. Dva nova člana bokserskog kluba slobode Zoran Paunović i Miroslav Spasojević posle žestoke borbe su izgubili. Zasigurno tada u Užicu od svih sporskih takmičenja Užičani su u najvećem broju dolazili na boks.

Zasigurno u Jugoslovenskoj medicini na vrhu je bio general-major Stanslav Grco Piščević doktor medicinskih nauka, član Srpske akademije medicinskih nauka, rođeni Čajtinac. Završio je Gimnaziju u Užicu i upisao medicinu. Studije je nastavio tek posle rata u kome je četiri puta ranjavan. U toku užičke republike je radio u bolnici posle eksplozije u trezorima i pada “Užičke republike” povukao se sa 200 ranjenika na Zlatibor u Invalidski dom (danas odmaralište Golija). Pre nego su Nemački vojnici stigli krenuo je sa pokretnim ranjenicima i priključio se Prvoj užičkoj prtizansko četi. Ovoga februara se vratio u svoj rodni kraj i priznao da je “nezlečivi” zaljubljenik u Zlatiborsku visoravan.

Tito na dodeli 3. Ordena narodnog heroja Jugoslavije.
Tito na dodeli 3. Ordena narodnog heroja Jugoslavije.

U “Vestima” se na naslovnoj stranici broja 1541 ponovo oglasio urednik Petar Tešić: “Mi smo Titovi – Tito je naš“ govorimo jer je svjom beskopromisnošću, svojom snagom i borbom za bolje uspeo da nas sjedini. Bio je i ostao naša inspiracja. Pod njegovim rukovostvom Partija je izrasla u čvrstu revolucionarnu organizaciju, a 1941. postao je prvi borac naše revolucije, stavio se na čelo borbe za slobodu i nezavisnost. Socijalistički preobražaj naše zemlje koji počiva na neraskidivom zajedništvu – toj najvećoj snazi = neodvojiv je od njegovog imena. Predlog Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije da se drugu Titu za njegovo ukupno revolucionarno delo, za veliko i neprocenljivo herojstvo u ratu i miru, po treći put dodeli Orden narodnog heroja Jugoslavije rezultat je incijative koja je pokenuta u druptvenoj bazi i koje izražava raspoloženje radnikče klase, radnih ljudi i graanđa naših naroda i narodnosti”.

Da kažem nešto i o Ordenu narodnog heroja. Ovaj orden je ustanovljen ukazom Vrhovnog štaba NOV i POJ od 15. avgusta 1943. godine o odlikovanju u narodnooslobodilčkoj borbi. Pre nego je ustanovljen ovaj Orden, postojalo je zvanje narodnog heroja, uvedeno još 1941. i dodeljivano kao najveće priznanje borcima, komandirima, komandantima i političkim komesarima. Između ostalog nosioci ovoga ordena ili njihove porodice su uživali razne društvene privlegije. Orden narodnor heroja izrađen je od patiniranog zlata. Ovalnog je oblika, sa vertikalnom osom dugom 54mm i horizontalnom osom dugom 43 mm. Ivice ordena čine dve plastično izrađene lovorove grane na dnu, međusobno povezane trakom. Sredina ordena izrađena je u obliku radijalnih zraka nejednake dužine, tako da samo neki od njih dociruju ivicu lovorovih grana, a između njih i ivice je prazan prostor. Na licu i naličju ordena nalazi se plastično izrađena figura borca u šinjelu. Borac levom rukom drži razvijenu zastavu, a desnom rukom pušku. Vrpca ordena izrađena je od crvene moarirane svile, širine 36 mm, sa po jednom belom uspravnom prugom s obe strane ivice, širokom 2mm. Orden narodnog heroja nosi se o vratu na 36mm širokoj crvenoj svilenoj traci, sa po jednom belom uspravnom prugom s obe strane ivice, širokom 2mm.

U Klubu Omladine je počeo da radi non-stop, za urbanu uižku omladinu. Slušala se muzika, pio se čaj i kafa, sokovi, pivo, igaro se šah i u holu stoni tenis. Tu su se sastajali ljubavni parovi. Sećam se da sam tada radio i po osamnest časova danju dežurao, birao muziku, a uvečo vodio program diskoteke.

U selu Ravni lovac šezdesetdevetogodišnji Milisav Đoković, penzioner iz Užica je bio jedan od retkih koji su u užičkoj opštini ulovio vuka. – Seljaci iz Ravni su se odavno žalili da im psi napadaju i tamane ovce, pričao je Milisav. Odlučio sam se da sačekam i proverim te priče. Sakrio sam se u kamenjar posle Rzava i čekao. Vreme je sporo prolazilo. Posle šest časova strpljivog čekanja od rzava je naišla neka životinja. Opalio sam. Ruka nije zadrhtala i bio je pun pogodak. Ubio sam mladog vuka srednje veličine, čija je dužina zajedno sa repom 1,7. Vuk je došao preko reke, iz ariljske Opštine, jer je bio mokar kad sam ga ubio.

U Užičkom SUP-u počelo je izdavanje novih ličih karata, koje su izdate po novom obrascu i važile kao javne isprave i kao ličana isprava mogla je da zameni dokaz o državljanstvu.

U sporskom životu grada dogodilo se: Slavko Kuzmanović je na sastanku Aktiva Saveza socijalističke omladine Atletskog kluba Titovo Užice za novog predsednika Ativa jednoglasno izabran. Do tada je predsednik bio Miloš Blagojević, najbolji radnik samoupravljač u Valjaonici bkra i aluminijuma. Fudbalski klub “Sevojno” kada je promenio dosta igrača počeli su sa teškim treninzima i pripremama za nastavak prvenstva u Moravsko-šumadiske fudbalske zone. Pod rukovostvom trenera Nikole Đokovića i fudbalei Slobode su se pripremali za nastavak prvenstva u Srpskoj fudblskoj ligi. Kada su završili naporne fizičke pripreme odigrali nekoliko prijateljskih utakmica nastvili su treću fazu priprema u Kotoru. Milan Melović užički strelac član kluba “Aleksa Dejović” pobedio je na međunarodnom takmičenju u Zadru i postao juniorski vice šampion države u gađanju standardnom vazdušnom puškom. Tada se pripremao za Evropsko prvenstvo u Španiji gde će nastupiti u kategoriji seniora. Trener, užička streljalka legenda, Pavle Zlatić se sečao da kad je Milan došao prvi put na strelište puška je bila veća od njega.

Ovoga februara 1977. u užičkom bioskopu su igrali filmovi: “Maharadžina zatočenica”, “Šerif iz klana”, “Bombaši”, “Point Blenk”, “Leni”, “Grof Monte Kristo”, “Hitler iz našeg sokaka”, “Godvilo protiv Megalona”, “Pakleni toranj”.