Mart 1977.

42
Zvoncare i duža kosa su još bili u modi
Zvoncare i duža kosa su još bili u modi

I dalje je bila u modi duža kosa i pantalone zvoncare, igranke u diskoteci Kluba omladine, ljubakanje u osmnestom redu bioskopa i u večernjim časovima na plaži. Najpopularnija rok grupa su bili “Feniksi”, Pozorište je više bilo prazno nego puno. Pilo se pivo ispred prodavnica, grebalo se za cigare ili kartu za bioskop. Još uvek je najpopularniji auto bio je Fića. Tokom sedamdesetih, pa i početkom osamdesetih, krstario je ulicama, jurio i stizao one koji su bežali od pravde i zakona, miliciski, plavi fića. Pank je još uvek bio nepoznanica, ja sam ga definisao u Užicu kao bunt dece socijalizma i tražio sam neke sličnosti sa mojim tadašnjim inreresovanjma u POP kulturi u proleće te 1977. Godine.

Muzika YU pobornika panka me nije previse zanimala, tek toliko kolko sam morao da znam kao muzički urednik u Omladinskom klubu. Tek sam se zaintereseovao kada je se ovdašnji pank utopio u kvalitetnom popularnom pravcu nazvanom “Novi talas”. I danas u trečoj deceniji 21. veka o ovom pokretu se i dalje govori i piše. Činjenice i objektivne okolnosti prepletene su sa nostalgijom i sentimentom u vezi s vremenom koje je nepovratno prošlo. To je i razlog za novo tumačenje „novog talasa“. Nameće se pitanje kakav je objektivno bio uticaj pokreta koji je, makar na tren, približio Beograd, Zagreb i Ljubljanu više nego što su to mogle ideje bratstva i jedinstva, radničkog samoupravljanja i nesvrstanosti.

Ozren, jedan od najpoznatijih pankera Beograda na ulazu u SKC
Ozren, jedan od najpoznatijih pankera Beograda na ulazu u SKC

A ja sam tada našao šta je meni desetak godina starijem, poniklom iz rok podkulture, bilo zajedničko sa užičkim “pankovcima”. I njih nisu zanimali Titovi jubilarni samrtni govori, i oni su kad je Jovanka jednog dana misteriozno nestala shvatili da je počeo poslednji čin farse… Nisu hteli na radnu akciju jer nisu hteli da rade džabe, što je meni bilo logično. Ni ja kao i “pankovci” nisam hteo među omladinske rukovodioce jer smo ih smatrali za džibere, zaostalim u vremenu. Kao što sam i ja mislio ni oni nisu hteli u Partiju jer joj nisu verovali i stideli su se njenih gluposti. Nisu se slagali s velikim ovlašćenjima policije, ponižavajućim služenjem vojnog roka. Nisam ih pitao da li su shvatili da će najbolji trenutak za političke i ekonomske reforme biti propušten. Ipak se nisam slagao sa njihovim rezmišljanjem rušenja Sistema. Znao sam da nemamo drugi koji bi ga zamenio, ali sam znao da mu niko neće pomoći da se održi. Zajedno smo bili užasnuti, i činilo se da će psihički teror Partije trajati večno. Ali energija se nakupila, pank je dolazio na velika vrata u Užice, dok su Titovi omladinski funkcioneri u Užicu još uvek razmišljali kako da osvoje urbanu omladinu s patizanskim pesmama.

U svim samoposlugama moglo je da se kupi voće i povrće. Počela je rekonstrukcija Gradske ulice u kojoj je pre tri godine urađena kanalizaciona mreža. Ulica je i tri puta prekopavana da bi se dovela voda, da se postavi podzemni kabal za električnu energiju. Užičani su se čudili kako ne mogu da se dogovore da odjedanput sve postave nego ulicu raskopavaju svaka tri meseca.

Održano je pojedinačno šahovsko prvenstvo grada, pobedio je Vova Prohorov. Užicu se pojavio i novi šahovski talenat Miroslav Minić učenik četvrtog razreda osnovne škole “Nada Matić”, član šahovskog kluba “Zlatibor”, pionirski prvak grada u šahu. Za kratko vreme je postao III kategornik.

U užičkoj bolnici nabavljen je veštački bubreg aparat za hemodijalizu. Prvi pacjent je bio tridesetsedmogodišnji Radoslav Jovanović. Bio je presrećan što više ne mora da putuje dva puta sedmično u Beograd na hemodijalizu.

Poslednji dobroselički katrandžija
Poslednji dobroselički katrandžija

Početkom marta sam sa svojim ocem Vlajkom Kovačević otišao u rodno mesto moga dede Vitomira Kovačevića, u Dobroselicu. tamo sam upoznao zanimljivog čoveka Rajka Kuzeljevića katrandžiju, na koga smo naišli a privukao nam je pažnju jer je nešto poslovao oko oveće rupe u zemlji. Snimio sam na diktafon njegovu priče koju je ispričao mome ocu, kada se ovaj interseovao za njegov zanat: – “Ovo je poslednja katradžinica u ovom kraju, a bilo je što ja pamtim sto katradžinica samo u mom selu Dobroselici. Sad se svelo samo na ovu moju katradžinicu a i ona će da se ugasi za pet-šest godina, deset najviše, mlađi neće to da rade odoše kojekude, na poso. Moj je jedan sin u Valjaonici, radi, a jedan je kod mene ali neća da se bavi katranom. A ja ga pećem četres i tri godine i radiću ga dokle budem mogao.

Katran se dobija iz čistog borovog drveta koje je smolasato, obično iz panja i njegovih žila. Iskopam panjeve i žila sa tri metra dubine, jer najviše tuj ima te smole i te tečnosti za katran. I kad to iskopam, ja ga lepo i zgodno očistim, da nebude ni zemljavo ni prašnjavo nego čisto i uljudno, ondaj ga isitnim za jedno pedeset-šezdeset džakova koji su od sto kila. A to ne može biti tako brzo. Dnevno ne može čovek više da uredi nego za vreću ipo, teško je to, žilavo drvo.

I kad sve to isitnim, onda zgodno složim u moju katradžinicu i ozgor zapalim, malo sačekam da se ozgo dobro zažiži i onadajake pokrijem katranicu ozgo ilovačom zemljom, jer ne sme to glasno da gori plamenom, nego mora to kao ćumur u tajnosti da gori, da tinja pomalko. Po četres osam sati to gori. po tri dana kako kad. Ali, samo mora da se bira vreme kad će se peći kad nije kiša, kad nije vjetar, kad nije tako to, jer ne može to po nevremenu, mnogo smeta. Dvajes četiri sata pošto se zapali katranica ja otvorim dalje onu rupaču na koju katran izlazi. Teče ko rakija, ali ne može odjedared, nego dvajes četiri sata neprekidno curi, a ja ga kroz cjedilo propuštam u sudove, u mješine u kante plastične, šta imam. Oko 300-400 kila izađe iz jedne katranice, iz jedne ture.

E, kad to budem ispekao, onajke to pokupim i ćeram sa mojim konjem i kolima – udarim na Užice, Požegu, Čačak, Kraljevo, Kruševac, Paraćin, Zaječar, dođem do u Salaš, Negotin, Radujevac i sve uz Dunav, do Požarevca. Sve oko Dunava, po Stigu i Krajini prodajem. Kupe ko kilo, ko pokila, ko vrtalj… Nekad su to uzimale zdruge, I to u tom kraju, uzimale prodavnice po sto-dvesta kila. Sad evo ni jedna prodavnica ne uzima no samo krčmim pomalo. Uhvati se po četri iljade kilo. A bilo je pre rata dvanaes dinara kilo, o petnaes dinara.

To se troši na golubačku mušici, za stoku uzima narod. Namaže je sa katranom da je ne napada golubačka mušica. Namaže se po stomaku, po čući, po leđima, kad je opasna mušica. I kad ona oseti katran, naiđe, neće da prođe. A uzima ga “narod i za” ljek. Ondajake za kaiše, za motore, za strugare, za mlinove, za svašta… Za lek se upotrebljava kad se bravče poramlje, ako se uštroji svinja, i tako nešto. Nekad sam išao još dalje, i u Vranje, Skoplje, Bitolj. Sve sa konjskim kolima. Jednom sam proveo u putu 58 dana. Ali sam to presto zato što manju količinu pešem i star sam čovek, daleko je to. Ovamo provedem po dvaes dana, jok više. Imam stalne mušterije i znam đe ću da noćim, imam poznate ljude, tolike godine to radim. Svratim kod domaćina te noćim, da mi i hrane za mene i konje, ja njemu dam katrana, i tako.

Teško ga je ispeći, a teško i prodati. Daljina je velika. Nekad se vreme otvori, kiše, to je opasno kad si na putu, ko što je bilo prošlog ljeta. Opasno me namučilo vreme jer sam stariji čovek 67 godina. A malo sam i nesposoban, udario me autobus pre šest godina kod Zaječara, slomio mi nogu i ubio mi konja. Samo sam tu jednu nezgodu imao za sve ove godine. I jednom kada su me napali lopovi, u Lubnici kod Zaječara, noću, i oteli mi pet iljada. Više me nije niko nije napao sve ove godine niti mi oto pare.

Meni tamo dosadi omladina, ta đeca – kaže: kako se peče katran? kako se peše kataran? Ja pričaj, pričaj, a ne mogu svakome da objasnim… Boga ti pitaj otkad se pravi katrana na Zlatiboru. Pričo mi je moj đed i prađed da se pravo otkad se pamti… Znam u pjesmi, kad je Kraljević Marko vlado, kaže kad su nekog kaznili, namazaće ga, kaže lojom i katranom i zapaliće. Znači, i onda se peko katran…

Eto, tako ti je s ovim našim katranom. Nekad se to mnogo ovde peklo, i sve se prodavalo. Najviše za kola, ranije su kola bila drvena, pa se katranom podmazivala. I kod nas su bila drvena, i oko Čačka, oko Kragujevca, oko Jagdine, svukudije, samo drvena kola i bilo je to opasno ako se nepodma`u. A danas nema drvenijih kola skoro niđe… Jedna količina samo ima oko Vranja, Kumanova i tamo edalje. I zato su se zagasile sve ove katranice sem moje. Ja, šta ću, radio sam s tim tolike godine, naviko sam, pa i ako je to teško, još mi se ne odustavlja… A šta bi drugo radio?… Nemam neki drugi posao, drugi zanat. Radim to pomalko, i opet mi nešto ostame. Tako je govorio poslednji katrandžija iz Dobroselce ne sluteći da će njegovo svedoćenje ostati zapisano i da će se o njemu pisati posle toliko godina.

Na sednici svih veća Skupštine Opštine Tiovog Užica na kojoj su prisustvovali Rajko Ječmenica, član predsedništva Srbije koji je tada izjavio: “Kadinjača nije smrt to je život”. Tu je bio i neki Milovan Đovanović, delegat veća republika. Presedavao je Petar Antonijević. Bilo je tu i boraca, predstavnika JNA, pionira, društveno političkih organizacija… Govorilo se o izgradnji memorijalnog centra Kadinjača. Posle izlaganja jednog od autora idejnog rešenja arhitekte Aleksandra Đokića govorila je u ime pionira Nataša Despotović iz oš. Nade Matić koja je rekla da su pioniri spremni da pomognu svojimm skromnim prilozima izgradnju memorijalnog centra “Kadinjača”.

Nikola Kotlajić je govorio ispred Subnora i rekao je da je to ideja Subnora i da treba da se odvoji jednodnevna zarada koja će biti usmerena na izgradnju centra. I Predsednik sindikata Dobrivoje Pejić rekao je da predlog uređenja Kadinjače našao na veoma široko prihvatanje i odobravanje od strane radnika da su preduzeća donela odluku da za početak akcije odvoje 20.000 dinara. Milovan Lečić (kasnije dugogodišnji direktor Toplote) presednik omladine Titovog Užica je tom prilikom izjavio: “Izgadnjom ovakvog memorikjalnog kompleksa dostojno ćemo se odužiti borcima užičkog Radničkog bataljona i borcima posavskog i Drugog šumadiskog partizanskog odreda, koji su junačkom i herojskom smrću u odbrani Užičke republike. Mnogi su pokušali pre ove sednice da objasne da su Nema~ki vojnici ušli u Užice sa druge strane deset minuta pre početka Bitke na Kadinjači, da je dovoljan stari spomenik, da je Užicu potrebniji bazen, ali nije vredelo, odlučeno je da se pravi memorijalni centar. Tito je opet trebao da dođe u Užički kraj i da ogromnim brojem ljudi povodom nečega održi govor.

U Ivanjici je usvojen program: “Knkretnim akcijama odužiti se voljenom Titu”. Kult ličnosti je postajao sve veći i veći. A u Požegi je formirano 12 odeljenja Omladinske političke škole “Borba”. Ciklus tema pod nazivom “Tito – partija – revolucija izušavalo je 145 polaznika.

Desanka je sa radošću obavljala svoj frizerski posao
Desanka je sa radošću obavljala svoj frizerski posao

Desanka Pirinjak nije samo bila interesantna samo zbog svog neobičnog prezimena već poznati muški frizer u salonu na Trgu partizana (nalazio se na mestu zgrade do hotela “Zlatibor”). Desanka je frizerski posao radila već 35 godina i tada je žalila za onim dobrim vremenima kad su redovi kod berbera bili takvi da su se blokovi morali izdavati i da je danas čekanje na mušterije više muči nego kada je imala brojne mušterije. Ipak stare mušterije su svraćale iz navike da porazgovaraju u salonu, prvom satajalištu posle važne utakmce, lokalnog boks meća ili nevremena.

Preko dve decenije do tada je u užičkoj biblioteci radio Stamenko Kostić, Čika Kole. Bio je jedan od prve generacije školovanih bibliotekara. Počeo je 1954 u maloj biblioteci, nekadašnjoj kući opančara Subotića. Tada su bila samo dva bibliotekara u užičkoj Opštini. Družeći se sa njegovim sinom Brankom, čika Stamenka sam upoznao kao tihog, intelegentog, skromnog i dobrog čoveka, Oca moga prijatelja Branka.

U Dragovoj vodenici (gde je bio restoran Lovac) tada je bio slikarski atelje Dragića Petrovića Medoša i Obrena Đenadića imao je izložbeni deo u kome je otvorena izložba slika, skulptura i tapiserija. Zajedno sa Medošem i Đenadićem izlagali su Zaga Ćetković, Vojislav Veljašević i Vidoje Vidojević.

Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva je vršio popravljao je jedn od najznačjnijih kulturnih objekata užičkoga kraja Manastir u Godoviku. Konzeratorski radovi po planu su trebali da budu završeni do kraja godine.

U Srbiji je rešavano 2.342 slučaja ispitivanja porekla imovine. U uvijenoj formi je objavljeno da sve komisije nisu dobro radile, što bi reklo da je bilo poprilično slučajeva da su predsednici komisija primili mito. Tada se Užicu čulo ono: “Imač stan, kuću, vikendicu, vrati šator”.

  1. marta ispred hotela “Vrelo” u Perućcu je startovao osmi auto-reli “Tara 77”, kojim je zvanično otvoreno takmičenje u reliju za 1977. godinu. Učestvovalo je 110 posada, ukupno 220 takmičara. Učestvovali su najpoznatija imena jugoslovenskog automibilizma Aleš Pušnik, Leon Poberoj, a od takmičara iz Užica: Vićentije Savić, Svetomir Milovanović, Radiša Stamenić, Milutin Vesnić.

Slobodin bokser pero kategorije Žarko Spasojević postao je na zadovoljstvo Užičana prvak uže Srbije.

Objavljeno je da je Novinska – radio ustanova “Vesti”, “u prošloj godini obavila svoju društvenu funkciju informisanja: informisanje u uslovima sprovođenja u život zadataka postavljenih u rezolucijama Desetog kongresa saveza komunista Srbije, u Ustavu i drugim dokumentima koji omogućavaju pretvaranje stavova u smouparvnu praksu, jačanjem delegatskog sistema, privrednu stabilizaciju. I nikome nije bilo jasno o čemu se radi. Uglavnom u toku godine je oštanpano hiljadu stranica “Vesti” i emitovano više od dve hljade časova radiskog progama.

Miris žene iz 1974. godine
Miris žene iz 1974. godine

Ovoga Marta 1977. godine u Užižičkomkom bioskopu su igrali filmovi: “Povratak plavog agenta”, “Doktor Popov”, “U gori raste zelen bor”, “Duga ruka mafije”, “Lovokradice”, “Kockar drugog reda”, “Zandijeva mlada”, “Kapetan leši”, “Moja stara dama”, “Gvozdena pesnica”, “Dođi i upoznaj moju ženu”, “Doktor Mladen”, “Zločon u Orjent ekspresu”, “Čovek srečne ruke”, “Miris žene”, “Crvena zemlja”, “Maerling” “Strah nad gradom”. Najgledaniji je bio italijanski film Miris žene iz 1974. godine i film i glavni glumac Vitorio Gasman osvojili su važne talijanske i francuske nagrade. Američki remejk, Miris žene, objavljen je 1992. Godine.