Često u svojoj želji da iskujem priču, popularišem dogadjaj, poželim da zaita budem „Kovač“, ne samo po nadimku. Da iskujem leguru istorije i mašte, uzdignem nešto iz istorije Užica što je prekrio zaborav vremena. Patina prolaznosti, svakodnevnice, mozda je pomogla neodgovornosti odgovornih. Možda u vreme posleratne istorije kada su belezi istorije sklanjani uziđivani u nove objekte koji su podizali pobednici misleći da su oni baš ti koji započinju istoriju. Kad se dodirnu dva različita odnosa prema kulturi istorije, dogodi se legura istorije i mašte. Na osnovu te legure nastala je ova priča koju ću vam ispričati.
U vreme sedamdesetih godina devetnestog veka Užički Muškarci nisu se razdvajali od oružja nosili su ga i na posao i na sabore čak i u crkvu, bili su sa njim veoma vešti, odlišni strelci tako i lovci. Užičani su živeli dosta mirno ali je bilo slučajeva da su se rđavi i od svih odbačeni odmetali u hajduke. Ipak u najviše slučajeva su poštovali datu reč. Najveću bes su tada stanovnici užičkoga kraja pokazivali ako bi ih ko uvredio. Bili su to gordi ljudi, velike snage i izdržljivosti.
Pisar Kocić je kroz Užice prvi put prošao u vreme svenarodne žalosti. Pri kraju 1879. Kada je umro Jevrem Mićić, pomoćnik Okružnog načelstva, dugogodišnji činovnik, veoma pismen, dobar organizator pozadinske službe u danima Javorskog rata. Prvi čovek narodne odbrane na Drini. Bio je poslednji sin legendarnog serdara Jovana Mićića. Tada je iz Šapca je stigla vest koja je takođe ražalostila Užičane, da je umro Stojan Obradović Osnivač užičkog čitališta…
Tokom zime u vreme Javosrkog rata snegovi i maraz nisu u Užicu doneli samo probleme, nestašicu ogreva, teško doturanje hrane u grad i na vojne položaje. Odsekli su užički kraj od ostalog dela zemlje. Ova zima je bila jedna od najladnijih zima ikada zabeleženih. Vlast u Užicu je svakim danom postajala sve nemoćnija, bilo je i političkih trvenja, uklonjen je sa dužnosti glavni kmet Vladimir Leković koji je odmah mobilisan i poslat u jedinicu na Javor a na njegovo mesto je postavljen trgovac Sreten Jevtović… Ovakva trvenja tek će se događati u Užicu i dovesti do velikih sukoba. Ipak glavni kmet Leković je izvukao živu glavu na Javorskom ratištu vratio se Užice na svoju staru dužnost glavnog kmeta. Tada je rešio da užička opštima dovede vodu i podigne česmu na čijem kamenu će biti njegovo ime… Pozvao je vrsnog majstora kamenoresca Pavla Spiridonovića da ugovori radove. Još mu je ostalo da sa načlnikom dogovori da se u regulacioni plan varoši ucrta mesto gde će da postavi česmu. U to vreme se iz Kragujevca vratio pisar koji je umeo da urezuje slova u pečšar Petar Kocić.
Kada je Petar Kocić stigao Užice došao je do pokaldrmisane stare pijace na kojoj je bila kavana „Dva bagrema“, ispred nje stanica poštanskih kola. Užice bila veoma lepa varoš tu i tamo su se videli tragovi velikog požara iz avgustovske vrele noći 1862. Godine. Raspitao se gde je Načelstvo i pošao prema Slanuši. Slanuša je sa Starom pijacom bila vezana jednom kratkom ulicom punom bijne flore. Zidovi prekriveni romantičnim zelenilom i ružama puzavicama. Zaista lep pokaldrmisan sokak, Razno voće je raslo po prostranim vrtovima. Videli se kiosci zaostali izgledom iz turkog vremena povučeni u hlad belih jorgovana. Pod strehama cvrkutale su razne ptice, parovi golubova gugutali su po golubarnicima – “pevaju svoje ljubavne pesme”- tiho za sebe reče pisar…
Nije bilo na Slanuši sve tako romantično i lepo, Slanuša se računala od severne strane zdanja – glomazne, strašne, starinske zgrade, koja je ušla pod samo brdo Pašinovca. U njoj je bila kancelarija načelstva – to je bio njen gornji sprat ravan s visinom ulice do koje je došao timm lepim sokakom uz pokaldrmisan prolaz. Između ulice i zgrade duboka jama, ostavljena da prizemlje ima svetlost. Na debelom kamenom zidu maleni prozori s glomaznim rešetkama – apsana (Naćelstvo sa apsanom – beleg iz starog Užica iz 19. veka Danas je u toj renoviranoj zgradi Užička Gradska galerija, stecište umetnika slikara, deo duše umetničkog Užica. S donje strane tamo gde je bilo lepo sredjeno dvorište apsane danas je bašta Gradskog kulturnog centra).
.Kocić se strese pogledavši kroz rešetke jer vide hladan sjaj hajdučkog pogleda koji je tu tavorio poslednje dane. Iza tih mokrih sumornih odaja koje nije obasjao zrak sunca, čuo se zveket lanaca, jednoliki zvuk gusala, nerazumljive pozemni glasovi. Sve je govorilo da su tu zatvarani opasni zločinci. Ubice, hajduci, ludaci, bespomućnici… To lepo uredjeno travnato dvorište apsane pored koja je proužao iz divotu mirišljavog sokaka preko puta “Jokanovića kuće” u kojoj je bila i pecara, dvorište je ponekad služilo kao sudnica kada bi doterali i po trista hajduka i hajdučkih jataka. Od načelstva ulica se penjala uz bredo, s obe strane dućani na ćepenke izdvajala se kuća s kujundžijskom radnjom na fasadi je pislo krupnim slovima kujundžija Sreten Petrović.
Kada je ušao u Načelstvo prepao se od pandura koji je tu stajao: „Velike čakšire, tozluci, pa kalčane od sukna posvraćene s crvenom postavom čošnom, pa džemadani, gunj veliki, pa širok pojas tu zadenuti siliti, dve male puške i nož belokorac od metra, arabija, fišekese, mazalice, čakmaci i još nekih andrmolja. Brkat, zasukanih brkova, još strašniji“. Gledao ga je kao hipnotisan. Obrenovićevski pandur, pravi za noćnu moru, ugarki pandur nasprem ovoga ko mali mačić, pomisli Kočić…
Đe ćeš ti!! Zagrmi srašni pandur. Pisar se smanji, zatim ga sprovrede s ogromom šaketinom na njegovom ramenu do glavnog kmeta Lekovića. Kad uđoše u skromnu sivkastu prostoriju glavnoga kmeta, on se nasmeši i dreknu: – “Miladine nakakaretu, opet si isprepado čoeka!”
Na kamenu peščaru teškom 400 kila koji je kao znašajan deo činio novu Opštinsku česmu u Slanuškom sokaku izmedju dvorišta apsane i Jokanovića kuće pisalo je:
“Opština užička dovede i podiže ovu česmu o svom trošku juna 1880. god. Rukovodio kmet Vladimir Leković, a radio Pavle Spiridonović. Pisa Petar Kocić”.
Kroz bakarnu cev uskoro zaigra srebrnasto kristalni veseli mlaz vode. česma uskoro postade omiljeno mesto užičkih devojaka koje su se tu nalazila točile vodu u krčage, pevale pesma, prizvale budućeg dragog. Ta voda postade osveženje pohvatanih izmučenih i okrvavljenih hajduka koji su se tu dozivali sebi pred stavljanje teških okova i prebijenih jataka…
Tokom savezničkog bombardovanja Užica jedna od bombi je razrušila česmu u Slanuškom sokaku, njeni delovi ostadoše razbacani unaokolo.
Zgrada za Dom JNA je napravljena i otvorena 21. decembra 1949. godine, u čast osmogodišnjice osnivanja Jugoslovenske armije. Građena je prema tipskom projektu „paviljonske gradnje“, sa ravnim krovom, zastakljenom prednjom fasadom, velikim predvorjem. Dom je građen dobrovoljnom radnom akcijom naroda i vojske, kao i većina posleratnih javnih i stambenih zgrada. Tada je urađena kafanska bašta sa binom za umetničke nastupe. Bina je rađena od materijala koji je u okolini bio razbacan kao posledica bombartovanja…
To jutro direktor Užilkog Gradskog kulturnog centra, poznatiji kao frontmen užičke rok grupe Hajleders Miloš Milojević – Šomi Boj kada je se probudio imao je osećaj da će se nešto dobro dogoditi tog dana. Pomazio je pogledom svoje usnule ukućane i krenuo brzim korakom prema svojoj kancelariji…
Dole u Sevojnu poznati užički arheolog Miloje Mandić s mukom se podiže s postelje. Godine provedene na iskopavanjima na arheološkim sondama uzmale su svoj danak. Stari lom noge ga je četo podsećao da će se vreme promeniti. Morao je malo da odsedi dok ne profukcioniše. Brzo se spremi, malo se dotera na brzinu popi mirisnu kaficu. Poljubi unučicu. Siđe niz brojne stepenice stabene zgrade, krenu prema stajalištu lokalnog autobusa.
Gospođa Femka Spirdonović je uz jutarnju kafu pregledala porodične fotografije. Njen lik je bio nasličniji njenom čukundedi Pavlu Spiridonoviću veštom užičkom kamenorescu iz devetnestog veka. Kao da je posmatrala svoj grublji lik, ta neverovatna sličnost sve veća kako su godine prolazile joj je godila. Kroz glavu su joj prolazila sećanja iz detinjsvta porodične priče o lepoj česmi iz Slanuškog sokaka koju je pravio njen čukundeda Pavle. Staru Užičanku je bolela činenica da je nekad najomiljenija užička česma tako lako zaboravljena da više niko nije znao da je upošte postojala. Uvek je se pitala šta je bilo sa velikom kamenom gromadom i kako je tako netragom mogla da nestane nakojoj je bio ispisan tekst.
Kada je direktor Gradskog kulturnog centra Miloš Milojević tog 22. marta 2012. Otišao da obiđe radove na baštanskoj bini pokazaše mu da se ispod skinutog maltera pojavio veliki peščar sa uklesanim tekstom koji je govorio da je nekada bio deo česme. Miloš je fotografisao nađeno i pozvao je u Narodni muzej arheologa Mandića da pogleda nađeni artifakt. Odlučili su da kameni blok peščara ostane vidan, da se ne prekriva malterom, da bude podsetnik za neke buduće istraživače. Potražili su i potomke onih koji pija su imena bila uklesana u peščaru sa česme, tako je i gospođa Spiridonović saznala gde se nalazi centrali deo sa nestale užičke česme.
Jasmina Slavujević: Česmu je zidao moj pradeda Pavle Spiridonović, to je otac moje bake Femke Spiridonović Jovanović.
Predrag Kovačević: – Da li ti se sviđa moja priča?
Jasmina Slavujević: – Da da te nema trebalo bi te izmisliti, svaka čast za sve priče, uživamo čitajući!
