Avgust 1965. godina (prvi deo)

168

Rokenrol je tada, što se ticalo ukusa mladih u tadašnjoj Jugoslaviji, bio poprilično izmešan sa italijanskom kanconom, a što je bilo logično ako se uzme u obzir da je Italija bila najbliža od svih zemalja u koju je stizala rok muzika. Pošto se ta mizika tu “isfiltrilala” i bila na neki način prilagođena, nastavila je put prema Zagrebu, pa u Beograd… Prva koja ju je prihvatila iz Beograda u Užicu bila je posleratna mladež odrasla u urbanoj, gradskoj sredini. Oni su povremeno imali da izađu na samo tri mesta na Ferijalnom, na terasu Sportskog centra (restoran “Plaža”) i poneki put u holu Društvenog doma.

Dve terase na kojima su se Užičani zabavljali na Ferijalnom i na kafani Plaža
Dve terase na kojima su se Užičani zabavljali na Ferijalnom i na kafani Plaža

I ove 1965. godine pravi boemski restoran je bila kafana Hotela “Zlatibor”, na mestu gde je današnji blok “Zlatibor”. Tu su na muziku dolazili stari Užičani. Bio je tu i klavir, koji je na sceni dominirao okružen harmonikom, bubnjevima, kontrabasom. Tu je Jelenko Veselinović svirao harmoniku, pa čuveni užički violinista Rade Jazavac, Milan Nikolić za klavirom, jedna prelepa pevačica Lidija, poznata Ana Nikolić sa Carine i mnogo manje poznatih vrsnih pevača. Tu su gosti mogli da čuju i zvuke klasične i ozbiljne muzike. Nedeljom od 11 do 2 popodne svirala se ozbiljna muzika, evergrin i starogradske pesme, tada “narodnjaci” nisu svirani.

Restoran na plaži je otvoren 1964. godine, na insistiranje Voja Bojovića. Bio je to riblji restoran, zatim su ga zvanično zvali „Sporski centar“, ustvari bila je to povelika kafana koja se zvala “Plaža”. Kasnije, kada je započela era novokoponovane muzike, Užičani su je je prekrstiti u “Krmećak”.

Pevač Duško Goronjić sa basom i duetom harmonikaša
Pevač Duško Goronjić sa basom i duetom harmonikaša

Tih godina je “Plaža” već bila puna gostiju. U 19. časova, nije moglo da se nađe slobodno mesto, a sviralo se sve do pola jedan, dok je muzika na Ferijalnom domu svirala do ponoći. Muzika je leti svirala baš na samom ulazu kafane „Plaža“, bio je tu i podijum za muziku. Sa strane preko jaza je bio otvoreni objekat gde se spremao pasulj, kupus, radio je roštilj sve vreme. “Svi Užičani, počev od boema i onih najuglednijih, dolazili su do “Plaže”. “Bilo je veselo i nezaboravno”.

Skoro svake večeri ili vikendu i ovoga avgusta glavne mesta za izlaske sa muzikom i mnogobrojnom publikom bila su na Ferijalnom domu, kafanama Plaži, Proleću u Krčagovu, gde je goste privlačio izuzetno dobar pevač Vučko Goronjić, iako je kafana bila na periferiji Užica. Vučko je svirao kontrabas i bubnjeve uz duet harmonika, koje su svirali Pero Vasiljević i Mile Luković.

Bubnjar Miodrag Stefanović Crni svirao je sa mnogima, ali uvek kao “dopuna”. Prvenstveno je vodio računa o svom poslu u mašinskom pogonu Valjaonice. Ostala su njegova sećanja koja sam zabeležio sredinom prve decenije 21 veka, evo jednog fragmenta:

Bubnjar "Crni"
Bubnjar “Crni”

„Vladala je velika “kolegijalnost”, nije bilo vaćno ko će sesti za bubnjeve – Crni, Iskrin ili Mošo Kumrić, važno je bilo da se svirka odradi na pravi način. Imalo se para, bilo je neko sređnije vreme, pa su ljudi rado dolazili u restoran, da se provesele uz muziku. muzičari su se lako uklapali, jer je u to vreme narodni melos imao prost ritam. Tu su bile “dvojke”, “rumba”, “begini”, rokenrol. Tražila se “stara” muzika, koja nije imala dodirnih tačaka sa turskim ritmovima devedesetih i godinama do sredine prve decenije 21 veka. Muzika se zimi selila do sredine velike sale, gde je bilo dovoljno prostora za ples. Svirala su se i kola”.

Na placu, gde danas prolazi magistrala i gde se nalazi Biro servis i još neke firme, ali i očni lekar, posle Cirkusa “Kolumbija”, u Užice je stigao je cirkus “Kolorado”. Opet su ulicama kružila šarena kola, opet se čula muzika i obaveštenja. Artisti su bili uporniji i bučniji od prethodnih i nisu prestajali da se reklamiraju ni u popodnevnim časovima, koji su u stambenim zgradama u Užicu bili određeni za odmor. Užičanima se program više svideo nego prethodnog cirkusa, naročito artista čovek od gume sličan predhodnom koga sam zapamtio kao Jogi Nandu. Bilo je iluzionističkih tačaka, akrobacija, smešnih „Glupih avgusta“, lutkarskih scena, imitacija, zabavne i narodne muzike.

Iako je bio avgust, ugostiteljskom preduzeću “Sloga” počeli su se javljati zainteresovani koji su želeli da novu godinu dočekaju u novoizgrađenom hotelu na Zlatiboru, Hotelu “Palisad”. Sem Užičana bilo je dosta Beograđana. Ali bilo je i onih “loših momaka”.

Vrhunski užički ugostitelj Radiša Janković, Rade Ustaša
Vrhunski užički ugostitelj Radiša Janković, Rade Ustaša

Čuveni užiški konobar Radiša Janković, Rade – Ustaša je glavni junak ove anegdote, koja se dogodila u tek otvorenom Hotelu „Palisad“ na Zlatiboru. Tada “čuveni” Žiža i Galić i banda, koji su obili banku u Beogradu, stigli su sa svojim društvom u Hotel “Palisad” i isključivo pili koktele. Sve vreme ih je služio Rade Ustaša, koji ih je nazivao “najboljom decom”, verovatno zbog dobrog “bakšiša”. Jednom prilikom primeti Boca Marijanović Užičanin, novinar “Ilustrovane politike”, da Radiša nosi ispod mantila jednu flašu i pita ga šta to krije. Radiša reče da je to vinsko sirće. Za celu priču je važno da je limun koji se koristio za koktele bio izuzetno skup. Zato je Radiša ipak primetivši “s kim imam posla” umesto limuna im je u koktele stavljao sirće, a Boca je, pošto su pohapsili “bandu”, pisao o tome praveći najbolju reklamu za Hotel “Palisad”.

"Strašni ćira" na "Rajskim"
“Strašni ćira” na “Rajskim”

Posle petnaestak godina ovo je bilo prvo leto da je zamro u Užicu plivački sport. Niko od onih koji su godinama bdeli na mladim talentima, nije hteo da opet pokuša, generacija koja je posle njih došla nije tome bila dorasla, a legenda Vajević se priklonio moto trkama. Tri meseca koliko je tada na Đetinji trajala plivačka sezona nije bilo nijednog takmičenja. Plivači nijednom nisu uspeli da se sastanu i dogovore, makar da zaplivaju. Tada su u Užicu polako i sigurno počeli da zamiru sportovi na vodi.

U to vreme još je purnjao, za nas decu strašni, ćira. Ako se krane na Malu ili Veliku branu, valjalo je savladati dva tunela, a do Rajskih otoka još dva. A tunel kriv, ni jedan nije sasvim prav, nastaje mrak u kome se gubi osećaj za prostor. Imao sam prilike da upoznam strašnog ćiru tada kada sam zarobljen u tunelu a voz naiđe. Mašinovođe su obično u ulasku u tunel povukli pisak, kloparanje točkova i sile gvožđa u pokretu pridruži se taj prodorni pisak, đavolja muzika… Priljubim se uz hladnu hrapavu, vlažnu stenu zida tunela, najtanji koliko se može, jer na tridesetak, možda malo više santimetara od glave kao kakav tornado protutnji kompozicija uz to stravično strobo svetlo. Tada se i onaj hladan vazduh tunela pokrene, pa me uhvati jeza, a bude i oko srca hladno. Ipak sve to kratko taje i svetlost, sunce na izlazu tunela vrate u život i oteraju strahotu… Ipak je sve nekako drugačije ako niste sami, tada i ćira nije toliko strašan.