Avgust 1965. godina (drugi deo)

203

Tokom prvih osam meseci ove 1965. godine razgovaralo se dosta o predlogu da se izgradi na lokaciji Međaj – Jazovi Sporsko rekreativni centar. Za idejni projekat bilo je zaduženo projektno preduzeće „Stadion“ iz Beograda. U planu je bio stadion za male sportove sa 3000 mesta, restoran, po jedan teren za partersku gimnastiku, tenis i rukomet, dva terena za košarku i stoni tenis, tri za odbojku, dečiji park i park pored vodenice i postojećeg „Ćizovog konaka“, mesta današnje kafane „Tabane“.

Na Vlajkovom stadionu užički košarkaši, druga polovina šezdesetih
Na Vlajkovom stadionu užički košarkaši, druga polovina šezdesetih

Pričalo se i o rušenju „Sokolane“, zvanično zvane DTV „Partizan“. Još u februaru sala Sokolane je dobila zabranu za održavanje Zimskog košarkaškog turnira od sanitarne i građevinske inspekcije. Rečeno je da je konstrukcija Sokolane oronula i ne garantuje bezbednost košarkašima i gledaocima. U gradu se pričalo da se tako nagoveštava rušenje ovog užičkog hrama sporta i kulture. Sokolana je bila simbol patrijahalnog predratnog Užica i jednostavno je zasmetala komunističkim vlastima, pa tako i urbanistima. Nametanje da bude DTV Partizan nije uspelo za Užičane, a ova lepa zgrada i posle rušenja zauvek je ostala “Sokolana”.

Rešenje za turnir je pronađeno u novoj fiskulturnoj sali učiteljske škole, ali je usledilo otkazivanje od beogradskih klubova Partizana, Zvezde, Radničkoga. Organizatori su bili uporni, poslali su svog predstavnika u Beograd i turnir je održan kod „Učiteljaca“ u novoj sali, za čiju izgradnju je bio zaslužan profesor Vlajko Kovačević. Na turniru su se istakli užički košarkaši Gavović, Janković, Kovačević u ekipi Sevojna, koju su trenirali Rako Subotić i Tomo Vasiljević. Odmah po završetku turnira, Užičani su saznali da neće biti kvalifikacija za popunu jedinstvene Srpske lige, jer je odlučeno da u viši rang ide smo prvoplasirani tim zapadne zone. Ovu vest je zamenila vedrija vest, pa su užički košarkaši bili ponosni, jer je profesor Vlajko, istaknuti užički sporski radnik, dobio republičku nagradu za dostignuća u oblasti fizičke kulture.

Mladi novinar Svetislav Tijanić sa bližnjima na Trgu
Mladi novinar Svetislav Tijanić sa bližnjima na Trgu

Na fotografiji su na Vlajkovom stadionu užički košarkaši, s leva gore: M. Janković, S Janković, M. Subotić, S. Radojević, Z. Stefanović, D. Ilić, N. Popović, R. Kubura, A. Pavlović, N. Krčevinac. S leva dole: P. Vasović, D Stojanović, Š. Nuhanović

Na sastanku, gde je tema bila kuturni život Užica, direktor bioskopa Brane Jeremić počeo je da ređa kao iz rukava koliko imaju isečenih fotelja, razbijenih izloga, odakle su im sve odneli sijalice… Predsedavajući ga je samo za trenutak prekinuo i upitao da li su sve prijavili SUP-u i šta je preduzeo? Popularni kinoaparater Đoko, iz zadnjih redova preduhitri direktora: “Oni nam samo daju savete”…

Svetislav Tijanić, novinar, prvi novinski tekst, iz Užica, objavio je 1963. godine u Nedeljnim informativnim novinama kasnije NIN. Tadašnji sekretar Opštinskog komiteta Saveza omladine je rekao: “U gradu postoji 10 sala, od koji samo jedna ne može da se koristi. Pored toga, postoji 7 terasa i letnjih bašti. Potrebno je samo malo volje pa da se iskoristi izvanredna terasa Doma ferijalaca ili terasa preko puta nje, na drugoj strani plaže. I terasa Gradske kavane i Robne kuće stoje potpuno neiskorišćene, a da ne govorim o Trgu partizana koji predstavlja izvanrednu pozornicu. Za korišćenje tih prostora niko verovatno ne bi tražio kiriju. Nije teško pronaći ideju za programe koji bi se na ovim prostorima izvodile. To bi mogle da budu balovi, književne večeri, izložbe, folklorne priredbe. U gradu imamo šest orkestara, a ne jedan. Nema sumnje, sa njima bi se moglo dosta učiniti”.

Ćizov konak čezdesetih kasnije kafana Tabana
Ćizov konak čezdesetih kasnije kafana Tabana

A i u to vreme, već stari kulturni borac, Rade Poznanović je na istu temu izjavio: “U situaciji kada grad ima skoro dve trećine radnika regrutovanih iz čobanske sredine, kad se u mnogim preduzećima platni spisak u svakoj trećoj rubrici “potpisuje” otiskom kažiprsta, kad iks romani postaju najčitanija “literatura”, kad postoji jedan sloj mladog sveta koji jednostavno ne gleda sve filmove i posećuje svaku priredbu i svaku igranku, gotovo je nepotrebno isticati koliko su nam potrebe različite i koliko su nam se ukusi razišli. Možda je mnogo ranije trebalo misliti o tome. Danas je nešto već pomalo kasno. Jer u gradu već postoje najmanje dva ukusa. Jednima ulaznica za Lolu Novaković nije skupa ni kad je 500 dinara, a drugima je zvuk džez trube nalik na ono kad neko nekome plazi jezik. Jedni su ogorčeni protivnici svega folklornog, a drugima je to najlepše”.

Kasnije će dr Rade Poznanović odbraniti doktorsku disertaciju na Filozofskom fakultetu iz oblasti etnologije. Uspešno će se baviti novinarstvom. Prve članke je objavio u užičkim „Vestima“, a kasnije i u časopisima: „Politika“ , „Zadruga“ i „Prosvetni pregled.“ Objaviće veliki broj knjiga, 58 stručnih i naučnih radova u zbornicima i časopisima i oko 120 recenzija i predgovora za različite knjige. Bio je direktor Istorijskog arhiva Užice, a zatim i savetnik u Pedagoškom zavodu u Užicu. Nemerljiv je doprinos koji je dao razvoju amaterizma u Arilju, Užicu, Ravnima, Kremnima, Gostinici, Ribaševini, Buaru i Sirogojnu. Zalagao se za pokretanje Užičkog zbornika. Značajan užički naučni radnik .

Istaknuti užički kulturni radnik Rade Poznanović rukovodi orkestrom Kuda Aleksa Dejović
Istaknuti užički kulturni radnik Rade Poznanović rukovodi orkestrom Kuda Aleksa Dejović

Poznati užički glumac Tomislav Janjić, na tu temu o kulturnom životu u Užicu je takođe rekao:
“Imamo pozorište, bioskope, biblioteke i druge ustanove, ali nemamo operu, balet, galeriju. Imamo prostrani trg, plažu sa terasom i kupalištem, ali nemamo revijske spektakle. Imamo turizam, ali nemamo turističke atrakcije. Imamo kafane, a u njima nema zabavnih programa. Nekako nastojimo da izgradimo ukus publike, ali ga pevačica u Hotel Zlatiboru, uporno razgrađuje”.

Užice je tada imalo 30.000 stanovnika i devet institucija koje su se bavile kulturnom i kulturno – zabavnom delatnošću: Pozorište, bioskop “Partizan”, biblioteka, muzej, istoriski ariv, Dom JNA, Radnički univarzitet, KPZ sreza i KPZ opštine. Pored toga. u Valjaonici i u nekim školama su radila amaterska kulturno umetnička društva. Da je sve funkcionisalo kako treba, ovo bi na toliki grad bili impozantni podaci. Uglavnom su ustanove više životarile nego što su stvarno delovale zbog nedostatka para, prostora ali sigurno više zbog slabe incijative, pogrešnih kadrova. Za Ferijalni dom neki su govorili da “Naša mladost” samo svojim imenom namenjen mladima i da je to obična kafana u kojoj su cene pića niže. Uglavnom, povremeno subotom i nedeljom su organizovane igranke za koje je bila prava lutrija dobiti ulaznicu. Kao što je rekao Rade Poznanović, bila su dva ukusa, jedan usmeren prema “zabavnoj muzici” i starogradskim pesmama i džezu, drugi prema “narodnoj muzici”, novokompona je još bila u povoju, a treći ukus je dobijao sve viče poklonika koji su voleli rokenrol.

Podivljali Rzav u Ševelju
Podivljali Rzav u Ševelju

Đorđe Milanović, službenik u GP “Zlatibor”, tada je rekao:
“Pre izvesnog vremena subotom i nedeljom u Ferijalnom domu su organizovane igranke. Ovu su ideju pozdravili svi mladići i devojke Užica i tim večerima punili Dom. I ja sam bio jedan od srećnika koji je dobio mesto. Bilo je zbilja prijatno. Slušao sam dobru muziku. Bio sam lepo uslužen. Sve je bilo, samo se poželeti može. I kada čovek pomisli da je najzad u gradu pronađen kutak za zabavu mladih, od prošle nedelje igranki nema. Razlog, kažu u Ferijalnom, ne mogu da se bore protiv mangupa. Ja samo želim povremeno da se zabavljam uz muziku koju volim, a ne nas nekoliko stotina da budemo primorani zbog nekoliko pojedinaca da nemamo gde da izađemo”.

Majske poplave nanele su, tada omiljenom mestu Ariljaca i užičkih švalera, “Ševelju” ogromnom štetu. Podivljali Rzav je odneo restoran “Mlinarev san”, ali zavaljujući ugostiteljskom preduzeću “Golubac” je renovirao jednu zgradu, uz kuhinju je dozidana točionica pića. Novi restoran je je imao i natkrivenu terasu sa pogledom na reku, sličnu kao užička kafana u Velikom parku, uređena je i plaža za kupanje i doveden vodovod. Izletište je imalo 30 ležaja u hotelu i 80 ležaja pod šatorima.