Испод данашње војне стабене зграде, која се налази преко пута кафане “Зелена Пијаца”, идући ка “Међају”, налазила се кафана “Табана”, коју је држала мајка попа Караића – Карајице од 1927. године. Ову кафану су звали и “Карајићина кафана”. После рата 1945. кафану је преузео сарач – шустер, Томица Шмакић.
Испод данашњег Хотела “Златибор”, где је после изградње Трга била пресељена са Житне Зелена пијаца, на њој је била чесма “Табана” (ако се загледа назире се на приложеној фотографији), све до Другог светског рата и 1943. године, када су је Немци случајно срушили, тешким возилом можда тенком, ударили и преломили чесму на два дела. До воде се силазило низ два степеника у простор правоугаоног облика, а около је била мала бетонска ограда са малим стубићима око чесме. Изнад саме луле се налазио мермерни споменик на коме је била фотографија, изнад ње текст: “Бог нека штити синове наших врлети. Смртнима да опрости за вечни спомен својим родитрељима Милици и Миловану Глишовићу табаку из Ужица. Син Велимир М. Табаковић, снаја Милева Б. Табаковић. Др А. Стојаковић је записао почетком двадесетог века да ова чесма постоји одавно и да се налазила некад на имању Рада Прљевића.
На овом простору, где је некад била Зелена пијаца, данас је монументални угоститељски комплекс Хотела “Златибор”, од Ужичана званог “Сивоња”. У времену двадесетих-тридесетих година двадесетога века, сваке године, крајем пролећа и почетком јесени су гостовали разни путујући циркуси. Обично би се утаборили уз саму реку Ђетињу, на оном месту где су се некад за време Турака, а и касније, налазиле бројне ковачке радионице, у којима се табанала кожа, па је по томе овај пространи плато прозван “Табана”, а касније кафана и чесма.
Моји саговорници у огромном периоду од 45 година, којима сам постављао питања о старом Ужицу и њиховом детињству, а и они који су о томе писали, би се углавном сложили да су се ту у крају “Табана” дизале огромне циркуске шатре. Мислим да и нису биле тако огромне, ипак су они тада били деца и све им је изгледало веће него је уствари. “Уздизале су се огромне циркуске шатре, заједно са мноштвом шарених запрежних кола, сличних данашњим камп-приколицама, у којима су “живели циркузанти”.
“Кроз Табану, а понекад и преко реке на оближњем простору сточне пијаце, званом Међај, продефиловале су разне циркуске дружине, почев од оних сиромашних са скромном опремом и не тако атрактивним програмима, па до оних богатих са сопственом естрадном музиком, раскошним реквизитима, скупоценим артистичким костимима и веома одабраним извођашким тачкама. Међутим, без обзира на скромну или богату опрему, сви су носили звучна имена, као на приме: ”Рекс”, “Глорија”, “Брилијант”, “Конкордија”, “Арена”, “Орион”, “Регина”. Ужичани су највише памтили гостовање циркуса “Рекс”, који је уз своју “огромну” шатру имао и свој Зоолошки врт, или како се онда звало “менажерија”. Сем менажерије у којој су приказиване “најкрволочније” звериње на свету, постојало је велики број мањих шатри у којима су приказивана разна “чудеса”, као: “Пола риба, пола девојка”, “Жена паук”, “Жена са брадом”, “човек са четири сисе”, “Најдебља жена на свету”. Остао им је у сећању и циркус Брилијант” чијој престави је претходио дефиле: “Главном улицом одевен у римску тогу, с ловоровим венцом на глави, у римским борним колима у која су била упрегнута и три расна коња, арабера, возио се директор циркуса. Иза њега, на китњасто украшеним шпедитерским колима чувеног ужичког кочијаша Страјина, обучена у раскошне костиме римских гладијатора, наступила је циркуска музика, свирајући читав пурпури веселих маршева. за музиком је наступао лепо украшен слон, на чијим леђима је било специјална носиљка чије су завесе скривале контуре чувене лепотице “шехерезаде”, док је њен “слоновођа” био чувени циркуски факир “Хинкула Зендба”.
У овој необичниој поворци корачале су две оседлане камиле, које су јахали два “бела шеика. Насупрот овом слону и камилама, испод чије се “коже” скривала снага шест помоћних циркуских момака, укроћени мустанзи били су заиста прави представници чисте “коњске расе”. Према редоследу ове колоне на њима су се шепурили “Брилијантови” “индијанци” из два ратоборна племена. Овом спектаклу дивљег запада нису недостајала ни “каубоји” са комплетном опремом храбрих јахача далеких америчких прерија, да би се на крају исте поворке заорио смех популарних циркуских кловнова “Чича Раче” и његовог верног пратиоца “Мукице” по чијем ће имену многи Ужичани ондашњих млађих генерација добити одговарајуће надимке.“
Власници ових већих циркуса су, углавном, били странци, највише их је било из Чекословачке, Аустрије, Мађарске, Италије. Оне скромније циркуске дружине водиле су порекло из домаћег региона, али ни једна није била из Србије, најчешће из Словеније, понекад из Хрватске. Иначе, тек тридесетих година овога века и Србију ће почети да занимају сличне сензације, али ће Срби као артисти увек наступати самостално. Тако је Ужице у то време имало прилике да види светску акробатику једног Драгољуба Алексића, који је наступао висећи и држећи се зубима за сајлу везану за авион, двокрилац, што сведоче и фотографије Илије Лазића, па атлетику Драгољуба Стопића и осталих мајстора овог опасног занимања. Представе ових “слободних уметника” даване су на отвореном простору Житне пијаце, док је њихове тачке, као “игра мускулатуре”, увек пратила одговарајућа музика ужичких хармоникаша – Тоске, Петка и Мата.
