Crtice iz sećanja Staroužičana o školi pre Prvog sv. rata (1)

72

Za poslednjh 40 godina, odkako sam rešio da se bavim prošlošću moga rodnog Užica nakupilo se dosta toga. Dnevnika, zapisa, sa tavana ali i tajnih mesta gde se čuvaju uspomene porodica. Ima na hiljade fotografija, nekoliko desetina hiljada podataka koje koristim da bih u korist nezaborava ostale za buduće Užičane. I nije to sve, još uvek tragam za novim iz nekadašnjeg odavno ili sada zaboravljenog Užica. Najmanje opisa i sećanja ima iz perioda početka 20. Veka do početka Prvoga svetskoga rata, iz tog vremena uz užičanstvenih artifakata sam izdvojio sećanja i rešio da uradim nekoliko članaka s pratećim do sada neobjavljenim fotografijama koji potvrđuju pripovedanje. I tako, čiča reče:

Bio sam dete na samom kraju 19. veka. Sećam se jedne tada znamenite, ili bar dobro poznate, žene iz tog starog Užica. Ona mi je, a pri tom i mojoj majci, mnogo pomogla u jednom važnom trenutku života. Viđali smo je po ceo dan, pa i noću, po svim krajevima varoši kako žuri sa malom crnom torbicom u ruci. Na plehanoj tabli pored vrata na njenoj kući u blizini Saborne crkve bila je naslikana Bogorodica sa anđelčićima okolo, a dole je pisalo „Opštinska babica“. I izvan svoga posla svraćala je ona po užičkim kućama, tako, na kafu. Deca su je zvala „gospa prvomajka“.

Prva užička osnovna škola iz 1903. godine
Prva užička osnovna škola iz 1903. godine

Sa kraja varoši od Terazija, sa zvonare stare osnovne škole, čulo se jednačito, tanko i zvonko lupanje malog zvona, ali i tako iz daljine da se čini, kao da dolaze iza onih dalekih brda i bregova, ali još dalje, čak sa onoga “drugog sveta”. Galameći i gestikulirajući, u omanjim grupicama, trčali smo ulicom od škole ka pijaci, dečaci i devojčice, sa torbicama o ramenu ili sa bukvarom i tablicama (pod miškom) o kojoj vise o kanapu i klate se legišter i sunđerče.”

Na fotografiji se vidi na krovu Prve užičke osnovne škole zvonara, u lepoj drvenoj kupoli. Za izgradnju škole zlatnike je namenio dobrotvor Ilija Nerandžić. Kasnije je dograđen sprat, kada je zvonara razmontirana i kada su skinuti stubovi sa ulaza, koji su bili poreklom sa nekadašnjeg manastira “Rujno”. Sasvim desno na fotografiji se vidi jedan fenjer na stubu, takva je bila javna rasveta u Užicu pre izgradnje električne centrale. O njoj su se brinule “Fenjerdžije”. Levo je bandera za telegraf, a ispod i komora za prateći telegrafski uređaj.

Učionica, đačići i lampa plafonjerka na gas 1906. godine u Prvoj osnovnoj školi
Učionica, đačići i lampa plafonjerka na gas 1906. godine u Prvoj osnovnoj školi

Bili smo, razume se, kao sva dečurlija sveta i dobro se sećam da su jednom najzaslužnijeg, ne sećam se više šta je učinio, dobro opalili po turu prutom i da je slinio. To je obavio „famulus“. Bio je jedan muški i jedan ženski („tetkica“). Bili su to muž i žena. Stanovali su u kući usred dvorišta i bili domari škole. Za kaznu se, inače, stajalo u ćošku razreda ili sedelo u „magarećoj klupi“. Kad ni odlazak u ćošak više ne pomaže, kao ni čupanje za zulufe ili packe lenjirom po dlanovima, onda te učitelj pošalje u “magareću klupu” koja se obično nalazila negde u ćošku učionice, iza svih, da sediš sam. I tu sediš ceo dan a možda i duže, dok se učitelj ne smiluje da te vrati na tvoje mesto. Ako ima još neki “magarčić” on sedi u drugoj magarećoj, da ne biste pričali. Bio je to vrhunac diskriminacije. Totalna beda. A ko za inat, svi se za vreme časova okreću i gledaju te sa visine… Joj, zemljo, otvori se!

Pored ostala dva-tri osnovna predmeta, predavana je „veronauka“ i razredi su naizmenice nedeljom išli u crkvu. Na nas je bio red svakih osam nedelja. Zadaci su pisani „križuljom“ na crnoj tablici, a brisalo se malim sunđerčetom koje je visilo sa strane na kanapu. Ne znam kako, tek jednom sam progutao poveliku takvu pisaljku i posle morao da jedem samo gust kašast krompir dva-tri dana dok opasnost nije prošla.

Zvonce, tablica, puškice, knjige u prvoj osnovnoj u prvoj deceniji 20. veka
Zvonce, tablica, puškice, knjige u prvoj osnovnoj u prvoj deceniji 20. veka

Na fotografiji na đačkoj klupi, snimljeno je zvono koje se koristilo da se objavi početak i kraj nastave kao i odmori između časova. Tu je i tabluca, pisaljka, puškice i knjige iz tog vremena prve decenije početka 20. veka.

Za Vrbicu su svi đaci osnovne škole išle u povorkama do Saborne crkve gde je bila završna svečanost. Tu su majke dovodile i ostalu mlađu decu. Ko god je to mogao, za Vrbicu je oblačio decu u nove haljine. Celo po podne i veče kroz Užice su zvonila mala zvonca okačena trobojnim pantljikama deci o vrat.

Male užičanke za vrbicu u starom Užicu
Male užičanke za vrbicu u starom Užicu

Vrbica je dečiji praznik koji praznuje SPC. U Bibliji, u njenom jevanđelju piše da je Isus Hrist, ulazeći u Jerusalim rekao: “Pustite decu k meni, jer takvo je nebesko carstvo”. U starom Užicu majke su svečano i masovno učile svoju decu, ovom događaju, svečano ih oblačile i dovodile u crkvu. Kupovale im zvona vezana na traku trobojku i stavljale oko vrata. Deca bi se radovala, trčala okolo i učestvovala u povorci oko crkve.U Sabornoj crkvi Užičani su popodne dolazili donosećei mladare vrbe da budu osvećeni. Dok se vrba osvećuje, sveštenik deli grančice prisutnima. Zatim bi se vršio tročasovni obilazak oko hrama za crkvenim zastavama i ostalim pravoslavnim obeležjima. Vernici obilazeći hram su pevali pesme Lazareve subote. Na ovaj praznik se u Užicu po običaju bralo cveće u prirodi oko grada, ali se nije nosilo u kuću već se u posudama sa vodom i čuvalo u dvorištima. To se događalo u ranim jutarnjim satima, vodom u kojoj je stajalo cveće se koristila za pranje domaćinstva. Običaj je bio da mladi jedni drugima poklanjaju vence od ispletenog cveća. Ovaj crkveni praznik pada u vreme uskršnjeg posta sveštenici bi skretali pažnju da dok traje nije preporučljivo igrati uz muziku. Sa proslavom Vrbice i slavom Lazareva subota započinju uskršnji praznici.

Zapamtio sam u školi jedan dugačak hodnik i u njemu dole uza zid poređane petrolejske lampe, pet-šest, sve jedna do druge. Dužnost je „đaka“ bila i da ih uredno održavaju, da im „mumakazama“ poravnjuju fitilje, da ih pune, obrišu počađavela stakla i stave onu savijenu „harnadlu“ gore da staklo ne puca. To su bile pomoćne lampe, a u učionicama bilo je lampi koje su visile sa plafona, a pomoću tega su se mogle spuštati i podizati.

Učitelj nas je vodio na Zabučje, ko je mogao, poneo je bio od Kuće „groš“, to je bilo 20 „dinarskih“ para, dok se 20 „čaršijskih“ zvalo „dvajespara“ i na njima je pisalo 10, najmanja para je bio marjaš, na kome je pisalo 5. Išli smo u rasadnik, gde je svaki kupio po jednu sadnicu kestena, oraha ili hrasta, lipe… Zatim smo se peli na Zabučje brdo koje je bilo tada još potpuno golo i tu smo, duž novog puta posadili te sadnice u rupe koje su predhodno iskopali robijaši