Prvi posleratni užički klošar

262

“Sećam se Pera Morave. Uvek sa osmehom na licu”. – Živko Ostojić

Dikan "Pero Morava"
Dikan “Pero Morava”

Zvan je od Užičana Pero Morava, stalno je pušio niške cigare “morava” bez filtera. Nazvan je Dikan, od ljudi koji su ga našli kao napušteno dete negde dole na jugu, zaboravilo se, Makedonija ili Albanija. Donet je u Užice sa nekom porodicom koja se ovde nastanila u sepetima (korpa) na konju. Služio je kod te familije Vujovića. Kada su oni pomrli, ostao je u napuštenoj kući Mihaila Vujovića, u sadašnjoj Vujovini.

Spavao je na podu, bez kreveta sa prozorom bez stakala i zimi. Kiriju je “odrađivao” kasnije Mihailovom sinu Boriši, naravno uz obilje hrane. Strugao je i cepao drva. Jednom smo radili te poslove zajedno kod Boriše (živ je i ima 96 godina), jer mi je on tečo (Mlađenoviću).

Dikan je mogao da pojede ogromnu količinu hrane odjednom, jer je znao da će doći period bez hrane. Tada je pojeo punu šerpu popare sa mlekom, što bi meni mladom i izješnom bilo 4 – 5 dana.

Verovatno je u dom poslat kada je ostario. Volim što sam video ovu fotografiju. Nije mu data šansa u životu. Učen je od rođenja da bude sluga.

Prema sećanju istoričara Rila Bogdanovića, smešten je u neki dom za lica bez staranja krajem šezdesetih godina 20. Veka.