“Сећам се Пера Мораве. Увек са осмехом на лицу”. – Живко Остојић
Зван је од Ужичана Перо Морава, стално је пушио нишке цигаре “морава” без филтера. Назван је Дикан, од људи који су га нашли као напуштено дете негде доле на југу, заборавило се, Македонија или Албанија. Донет је у Ужице са неком породицом која се овде настанила у сепетима (корпа) на коњу. Служио је код те фамилије Вујовића. Када су они помрли, остао је у напуштеној кући Михаила Вујовића, у садашњој Вујовини.
Спавао је на поду, без кревета са прозором без стакала и зими. Кирију је “одрађивао” касније Михаиловом сину Бориши, наравно уз обиље хране. Стругао је и цепао дрва. Једном смо радили те послове заједно код Борише (жив је и има 96 година), јер ми је он течо (Млађеновићу).
Дикан је могао да поједе огромну количину хране одједном, јер је знао да ће доћи период без хране. Тада је појео пуну шерпу попаре са млеком, што би мени младом и изјешном било 4 – 5 дана.
Вероватно је у дом послат када је остарио. Волим што сам видео ову фотографију. Није му дата шанса у животу. Учен је од рођења да буде слуга.
Према сећању историчара Рила Богдановића, смештен је у неки дом за лица без старања крајем шездесетих година 20. Века.
