Po crkvenom kalendaru Nova godina kod Srba počinjala je 1. septembra, po narodnom taj dan bio je 1. mart. Proslavljanje novogodišnjih praznika kod nas stidljivo počinje tek pre vek i po i to ne nešto spektakularno. Evo kako ju je 1885. godine zapisao o Novoj godini moj čukundeda Milić Anđušić užički trgovac, a tu njegovu svaštaru u koju je zapisivao sve od troškova i dugova sačuvala je njegova ćerka prababa Draga Jovanović a posle i moja baba Mara Kovačević:
„Nova 1885. godina stigla je u Užice zavejana snegom. Poslednje predvečeri stare godine svirači iz ciganmale umotani u gunjeve svirali su po celoj varoši. Cupkali i svirali gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su, kao što i pristoji, od Pijaca pa posle od mehane do mehane Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod. Ćemane, zurle i goč odjekivali su po sokacima. A kada je Užice sasvim utonuo u mrak, nestalo je sa ulica i svirke i sveta – ostadoše samo varoški pozornici i panduri. Novu godinu su ljudi dočekivali po kućama, a narod se radovao novom danu kada se lomi vasilica umešena od proje i paprene masti. Ako se negde i čula pesma i svirka, bilo je to u bogatijim i otmenijim kućama porodica.”
Sve do kraja 19 veka samo su muzikanti iz Ciganmale (bila je tu gde je kasnije napravljena zgrada Tkačnice) sviranjem po Užicu obeležavale dolazak Nove godine. Sve do kraja 19 veka narednoj deceniji gotovo da se ništa nije izmenilo. Jedino je zabeleženo da su za doček Nove 1896. goreli ulični lampioni dok se nije razdanilo. Još 1857. godine Načelstvo užičkog okruga izdalo je naredbu da svi vlasnici kafana i mehana postave ispred svojih lokala fenjere: “Koji će noću za svaki slučaj vid davati”. Tako, su tadašnji užički ugostitelji podneli troškove prvog osvetljavanja Užica snoseći troškove nabavke, postavljanja drvenih stubova i fenjera na njima. U decembru 1857. u Užicu je postavljeno 62 fenjera kakavi su bili i u Beogradu. Samo otmeni gosti mogli su se zadržavati po kafanama do 11 sati uveče, a posle tog vremena niko se nije smeo naći na ulici. Ostali, kalfe i sluge, najdalje do 9 sati uveče morali su biti kod svojih kuća. Od tada su patroldžije postali i fenjerdžije. Čim padne mrak, kretali su se kroz varoš, noseći u ruci kantu gasa i o ramenu kratke merdevine. “Fenjerdžija je lampe punio petrolejom, prstom bi iščistio garavi cilinder, fitilj useknuo i zapalio ga”. Dok je trajalo gasa u lampi, dotle je lampa gorela. Oni su paljeni dvadeset dana u mesecu, a deset dana grad je osvetljavala mesečina, naravno kada je ima.
Početkom 20. veka u Užicu je počeo da se oseća „duh Evrope”, počeli su prvi organizovani dočeci po kafanama. Ilija Grbić bio je vlasnik kafane u centru Užica, koja je bila neka vrsta hotela, jer je imala nekoliko soba za prenoćište putnika, stalnu animir muziku, bila je u to vreme najposećenija kafana u Užicu. On je štampao letke: „Babić, prvi srpski komičar, daje predstave sa najnovijim programom u kafani kod Grbića, večeras uoči nove godine. Ulazak je od osobe 60 para. Sopstvenik radnje moli svoje prijatelje i poznanike da ga izvole posetiti”. Da li su to bili prvi užički letci ili flajeri nisam uspe da otkrijem ali govore kada je počelo slavlje Nove godine u kafanama. Ipak, ni ulazak u novi, dvadeseti vek i doček 1901. godine nisu nešto posebno obeležežavani, niti su mu ugostitelji pridavali naročit značaj.
Na Internetu sam našao brojeve beogradskog listu „Mali žurnal” u jednom broju pojavio se oglas Tomčića – kafedžije, u kome on obaveštava „da u nedelju, 31. decembra, priređuje zabavu sa igrankom u kafani ’Crni mačak’ na Vračaru. U postprazničnom izdanju istih novina nema nikakvog izveštaja o slavljeničkoj noći, sem meteorološkog izveštaja koji glasi: „Osim u Beogradu, juče je padao sneg u svim mestima naše otadžbine, u Negotinu, Zaječaru, Kragujevcu, Kraljevu, Užicu, Požarevcu, Paraćinu i Šapcu”.
Novi vek sa sobom je doneo “evropejske običaje”, pa tako i praznovanje novogodišnjih noći. Već prvih godina dvadesetog veka počinju organizovani dočeci u klubovima, raznoraznim društvima i otmenim restoracijama. Beogradska štampa beleži da u „Ukrajini”, „Luksoru”, „Koloseumu”, „Slaviji”, „Unionu” poznati komičari zabavljaju posetioce, uz neizbežnu lutriju. Vlasnik „Manježa”, izvesni Bidža, oglašava se ovako: „Prase i ćurka na lutriji. Krofna sa Napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan Bidža restorater”. Užicu je bilo slično, slavilo se i uživalo se slično kao i u prestonici.
Što se tiče novogodišnjih čestitki prva datira iz 1901 godine i na njima se Deda mraz ne pojavljuje sve do 1910. godine i prva čestitka sa deda mrazom je da on osvetljava sat na kome su se poklopile skazaljke na sahat kuli u ponoć. Do tada ga nema. Zahvaljujući Kokakoli koja ga uzima za zaštitni znak Deda Mraz postaje glavni novogodišnji slavljenički lik kao i prateći koji imaju direktne veze sa njim. Irvasi koji vuku leteće sanke, kao i da kroz odžak donosi poklone deci i mnogo toga još…
„Dana 14. januara 1919. godine po starom kalendaru prestaje da važi stari kalendar, a dana 15. istog meseca, takođe po starom kalendaru, počinje da važi nov kalendar. Ovaj poslednji dan će se obeležiti datumom 28. januara 1919. i za njim će sledovati datiranje dana i meseca po novom kalendaru”, glasi član prvog Zakona o izjednačenju starog i novog kalendara, podnet 10. januara Narodnom predsedništvu u Beogradu, koji je na snagu stupio 15. januara iste godine.
Između dva svetska rata Užice već dobija obrise evropske varoši, što se vidi i po novogodišnjim noćima I dočecima u hotelima i kafanama. Ostalo je zabeleženo da je doček Nove godine u bioskopu “Luksor” počeo sa Diznijevim crtanim filmom i „Patom i Patašonom” (kasnije ćemo ih zvati – Stanlio i Olio), da je već u devet sati na bini bila velika srča i gomila zemički i kostiju kojim je publika obilato gađala negativce na filmskom platnu. Da su glavni zgodici na lutrijama u hotelima bili: krofne sa zlatnicima, pečeno prase sa jabukom u ustima, torta sa puno oraha, balon vina i ples sa lepoticom večeri, ali „na rastojanju”.
Prvu posleratnu novu godinu komunistički pobednici trudili su se da proslave pompezno, uprkos poratnom siromaštvu. U Beogradu se slavilo u svim salama koje su pretekle posle razaranja okupatora, saveznika i oslobodilaca. Program dočeka 1945. bio je svuda isti: obavezno slušanje vesti, potom do ponoći kozaračko kolo, a od ponoći igrao se čak i dekadentni predratni tango, „ali na velikom rastojanju”. Užicu je bilo slično kao i u drugim gradovima u Srbiji.
Socijalistički statističari pedantno su beležili podatke za najluđe noći, tada već regularan državni praznik (Srbi su se bunili da im je „uvaljen” kako se ne bi slavio Božić) iz šezdesetih i sedamdesetih godina, poput onih da je 1967. beogradski gradonačelnik Branko Pešić uručio televizor milicioneru Obradu Manojloviću, da je 1.500 gostiju beogradskog „Metropola” dvorilo i služilo 1.200 kuvara i konobara, da su prilikom dočeka 1976. žitelji glavnog grada SFRJ pojeli i popili 1.200 vagona jela i pića. Naravno sa preterivanjem u jelu i piću se nastavilo do današnjih dana…
O Novoj godini u 21 veku neću vam pričati, znate, samo ću napomenuti da je i Nova godina digitalizovana.
