Osamdesetih godina Milan Savić, popularni “Savo Kokica”, držao je kiosk ispred Narodne lutrije tu na užičkomTrgu partizana. Dobar čovek, cenjen i poštovan od Užičana. Kasnije je vlast trafiku sklonila sa tog mesta, a Savo ostao u užičkoj romantici i u sećanjima generacija.
Kada je slovenački arhitekta Saša Mehtig dizajnirao kiosk K67 1966. verovatno nije mogao ni da zamisli koliko će on postati sveprisutan. Arhitektonsko čudo Prof. Saše Mahtinga ugledalo je svetlost ulica 1967 godine, pod oznakom K-67 (k – Kiosk; 67 – godina 1967).
Decenijama je to bio uobičajen prizor u svih šest republika bivše Titove Jugoslavije. Svako ko je živeo u jugoslovenskoj nestojećoj naciji 1970-ih, 1980-ih ili 1990-ih najverovatnije je kupio u njemu pljeskavicu, novine ili srećku a u Užicu od „Sava kokice“ i „sladoled i najbolje kokice na svetu“, na jednom od legendarnih malih i obično crvenih kioska.
Na nekim drugim mestima kiosk je služio kao recepcija u okviru veće zgrade, stražarska kućica kod službene zgrade i još mnogo toga. Nije moguće sastaviti listu svega za šta je korišćen, jer njegov modularni dizajn nudi mogućnost skoro beskonačnih konfiguracija. Njihova ključna reč je modularna. Dok bi se jedinice obično videle same kako se nalaze na ulicama širom Jugoslavije, one su se mogle povezati. Na ovaj način, kiosk bi se potencijalno mogao koristiti za bilo koju primenu. Povežite ih dovoljno i mogli biste da napravite ceo kafić ili kancelariju, kao što su neki i uradili.
Dizajner kioska, Saša Mehtig, rođen je u Ljubljani 1941. nekoliko godina pre nego što je Jugoslavija postala socijalistička federacija. U vreme kada je studirao na ljubljanskoj školi za arhitekturu ranih 1960-ih, planska privreda zemlje počela je da raste. U okviru planskog sistema započeo je prvi talas modernizacije Jugoslavije, koji je sa sobom doneo urbanizaciju, industrijalizaciju i početke masovne proizvodnje robe široke potrošnje. To su bili trendovi na koje je Machtig bio spreman da iskoristi, jer je ovaj novi poredak stvari tražio proizvode koji su jednostavni, jeftini, modularni i laki za masovnu proizvodnju.
Njegov kiosk K67 je bio sve to. Sve je počelo sasvim slučajno, jer je Mehtig saznao da gradski službenici traže novi kiosk u Ljubljani. Sam je pripremio dizajn, prihvatajući nove materijale i ideju masovne proizvodnje. „U svojoj modernoj interpretaciji kiosk dozvoljava mogućnost rasta i promene, u nameni koja je možda slična skandinavskim sistemima ormara i u smislu dizajna do karoserije automobila“, rekao je kada je prvi put predstavio svoj proizvod. Svi kiosci koji su bili ranije, po njegovom mišljenju, bili su preveliki, preglomazni, previše nalik na kuće čija se namena ne može lako promeniti. Umesto toga, K67 se mogao lako premeštati, sastavljati i rastavljati, i imao je sopstvenu modularnu unutrašnjost – sisteme polica, rasvetna tela i različite tipove nadstrešnica. I napravljen je od novih i jeftinih materijala – prvenstveno od ojačanog poliestera.
Muzej za arhitekturu i dizajn u Ljubljani je 2016. godine organizovao retrospektivu radova Saše Mehtiga na kojoj su posetioci mogli da vide renovirani K67 u punom sjaju. „Njegov kiosk je postao ikona slovenačkog dizajna, a sam Machtig gotovo brend. Mr. Machtig je priča o uspehu vrhunskog dizajna; nadahnuti dizajner koji tradicionalnim predmetima unosi nešto posebno, prepoznatljivo i osebujno“, napisao je u katalogu izložbe generalni direktor slovenačke firme za belu tehniku Gorenje Franjo Bobinac. Jedinstven i inovativan dizajn zapeo je za oko stručnjacima iz industrije i van socijalističke Jugoslavije. Godine 1970. završeni prototip je predstavljen u Designu (u to vreme uticajni arhitektonski časopis) i vrlo brzo je kiosk dodat kolekciji Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Ali gde je kiosk K67 zaista živeo, a neki od njih i danas žive, nalaze se na ulicama skoro svih jugoslovenskih gradova.
K67 ostaje jedan od najpoznatijih dizajna modernističkog perioda Jugoslavije, čak i ako većina ljudi verovatno ne zna njegovo ime i istoriju. Ukupno je napravljeno oko 7.500 i još uvek se povremeno može videti, ako držite oči otvorene. Što se tiče Machtiga, 2017. godine dobio je nagradu za životno delo Slovenskog dizajnerskog društva. Nakon kioska, nastavio je da radi na mikro elementima urbane arhitekture proizvodeći kante za otpatke, skloništa autobuskih stanica i javne govornice, takođe je predavao na univerzitetima. A mi Užičani kada se sećamo tih najlepših godina detinjstva obavezno se sećamo tih bajkovitih crvenih kioska i uspomena vezanih za njih.
