Nekad mi je bilo nejasno kako je Dan žena ženski praznik. Radilo se do podne. Onda bi se uz muziku iskupio ceo kolektiv u nekoj sali. Žene bi primile cveće i neki poklončić, pojele neki kolač uz sok i trčale kući da deci daju da jedu, da uče sa njima. Muževi bi ostajali do kasno u noć pijandurajući i slaveći “ženski praznik” 8. mart.
Međunarodi dan žena obično se proslavlja darivanjem žena cvećem, pa se danas više smatra danom kad se ženama iskazuje ljubav, nego praznik kad su se izborile za svoja prava. Osmi mart prihvaćen je 1917. godine, ali tek od 1975. godine Ujedinjene nacije su službeno počele obeležavati Međunarodni dan žena. U međuvremenu su uvedene institucije kao što su trudničko bolovanje, ograničenje rada žena u trećoj (noćnoj) smeni, ista plata za isti rad (?), pravo glasa itd.
Počeci proslavljanja ovog dana imali su jasnu političku boju u komunističkim zemljama: “Osmi mart je dan pobune radnih žena protiv kuhinjske robije. Reci NE ugnjetavanju i praznini duha rada u domaćinstvu”. Motivi su kasnije izmenjeni, pa su za naredne godine u proslavi praznika žena umesto protesnih reči korišćene mimoze, sovjetske ženske biljke, karanfili, ruže i ostalo cveće. U svim državama nestala je politička nota, Dan žena više nije bio isključivo praznik za komuniste…
Godine 1945, 11. avgusta, žene u Jugoslaviji, pa tako i Užičanke, dobile su pravo glasa. Tek nakon naše zemlje, ovo pravo su dobile žene u Francuskoj, Belgiji, Italiji, Albaniji, Grčkoj, Švajcarskoj… U užičkom kraju, iako su žene zvanično imale pravo glasa, veći deo stanovništva koji je živeo u zabitim selima bio je nepismen, teška sirotinja jer nisu zadovoljavali ni imovinski cenzus. Žene iako su zvanično imale pravo glasa, veoma su teško živele rađajući brojnu decu, radeći teške poljoprivredne poslove. Tek uoči Drugog svetskog rata žene na ovim prostorima počele su da se aktivno uključuju u politička zbivanja, godine 1942. osnovale su Prvu zemaljsku konferenciju žena, a 1946. prvi put je u Parlament od 170 poslanika izabrano šest žena. Danas gotovo sve zemlje Evrope ženama garantuju političku ravnopravnost, a u Srbiji, iako smo dobili prvu predsednicu Vlade u istoriji, situacija je i dalje daleko od idealne.
Žene žele da se izjednače sa muškarcima naročito u urbanim sredinama. U Užicu se politički dobro organizuju… Na drugoj strani brojni su razvodi, porodice se teško održe, vaspitanje dece nije na zavidnom nivou, jer Užičani imaju sve manje vremena za decu. Prisutna je i bela kuga, jer žene u svojim poslovnim ambicijama ne žele da rađaju… To sve potvrđuje da je žena stub porodice, najvažnija za vaspitavanje dece, pa tako i stub svakoga društva…
Jedno je sigurno, praznik 8. mart je izgubio svoj prvobitni smisao i postao dan slave, poklona. Ljubav i pažnja su svakoj ženi potrebne svakodnevno, a ne samo jedan dan u godini i u Užicu i bilo gde na svetu. Evo i nekoliko fotografija kako su izgledale Užičanke pre nego su dobile pravo glasa i druge povlastice, kada su mogle imati samo ljubav i ništa drugo.
