Келти су индоевропски народ, који је насељавао просторе данашње Француске и Чешке. Под притисцима других народа, као што су били Германи, Келти су се селили ка западу и југу. Било их је на простору Војводине, северозападне Србије и Славоније. Келтско племе Скордисци од великог су значаја и за саму Србију. Они су наиме основали град на простору данашњег Београда. Град је добио име Сингидунум, што је на келтском значило град Синга (на њиховом језику дун значи град или тврђава). Њихов мањи део “Велики Скордисци” су важни за простор ужичкога краја.
Келти се сматрају кључним народом Европе. Њихова култура и митови и данас фасцинирају свет. Келтска племена од којих су Римљани зазирали, сматрајући их варварима, вековима су били најзначајнији житељи европског континента. Били су храбри, непоколебљиви ратници, али и вешти трговци и талентовани рукотворци, а њихови свештеници сматрани су мудрим и загонетним људима.
Ниједан древни народ својим археолошким наслеђем не изазива толико пажње и ниједан се не чини толико савременим. Иако је њихова култура ишчезла из Европе јос пре 2000 година, њено наслеђе цвета и данас у западним крајевима континента, нарочито у Британији, Ирској и Бретањи. Келти су висе од два миленијума остављали своје трагове на подруцју од Шпаније на западу, до Турске на истоку. То су гробне хумке са раскошним посмртним даровима, остаци насеља са моћним зидинама и жртвеницима који указују на бизарне обреде.
Изложбе и музеји показују мајсторство келтских занатлија у изради филигранских предмета. Тек при пажљивијем гледању, на њима се открива минијатурни свет испуњен разним чудовиштима, свет који стварност поставља на главу. Келти су се свесно одрекли употребе писма, због чега савремени истразивачи остају без многих одговора.
Били су били врло ратоборан народ. Интересантно за ове народе била је и њихова, да кажем, неслога, јер никако, ни на који начин, нису могли да се уједине. Можда одатле потиче коб неслоге српскога народа. Наиме, ови народи су нон-стоп ратовали међусобно. Живели су у малим заједницама, углавном сеоским, а бавили су се или сточарством или земљорадњом. Келтска цивилизација и дан-данас одржала се у Ирској, Шкотској, Велсу, делимично у Корнволу али и на острву Ман. Ипак њихова култура је била врло развијена. Од Грка и Римљана научили су да праве керамичке и бронзане посуде. Углавном су их украшавали апстрактним и геометријским облицима. Бронзане брошеве и штитове украшавали су разнобојним емајлом; правили су веома лепо оружје; правили су веома сложене тврђаве; ковали су бакарни новац; били су добри песници и певачи. Келти, који су живели при мору, били су добри морнари, као и бродоградитељи. Ратничка одећа Келта састојала се од металног шлема са животињским роговима, грудних оклопа и панталона. Оружје се састојало од дугих мачева, копља, лукова и стрела. Они који су живели близу мора, рецимо близу Британије били су добри морнари и бродоградитељи. За ратничку одећу имали су шлемове, грудне оклопе и панталоне. Као оружје користили су дуге мачеве, копља, лукове и стреле. Римљани су Келте називали Галима. Са њима су често долазили у сукоб.
Што се тиче веровања Келти су били многобошци, веровали су у више богова. Приносили су чак и људске жртве, све док их Римљани нису одвратили од тога. По религији било им је забрањено да једу гуске, зечеве и пилиће. Њихови свештеници називали су се друиди. Они су обично сматрани за мудре људе, судили су (обично сурово) и вршили су улогу поглавице у племену. Друиди нису оставили писане записе па су нихови обреди обавијени велом тајне. Келти су поштовали многе богове и духове, дрвећа, стене и планине. Један од најпознатијих од најстаријих богова био је Цернунно, познат као господар звери. Често се приказивао са роговима или са рогатим животињама, као што су јелени. Поганским Келтима глава је била јако важна, као и број “3”. Један од обичаја био је одрезати главу мртвом непријатељу, обесити је о коњске узде, а затим је јавно показати свима. Пошто су стигли у Панонију, Келти доносе са собом инхумацију (скелетно сахрањивање). Врло брзо, већ почетком ИИИ века, појављује се спаљивање као ритуална манифестација паралелна инхумацији. Ово се најбоље може утврдити на Пећинама. Скордисци временом усвајају у потпуности спаљивање као основни начин сахрањивања. У остацима са ломаче често се налазе и предмети који су били на покојнику у тренутку спаљивања.
Захваљујући стрипу “Астерикс”, сви су чули за Келтске друиде, а друиди су симбол мудрости и познавања природе, њихове свете биље су храст и имела. Из друидске традиције развио се и лик средњовековног чаробњака Мерлина, који је постао један од омиљених ликова светске књижевности, а упоредо са њим се развио и циклус каза везаних за Краља Артура, његове витезове и трагање за Светим гралом, који је у средњевековном дворском руху сачувао многа келтска предања. За келтско наследје се чак вежу и књижевни бестселери, као што су Авалонске магле, Господар прстенова, па чак и америчка Ноћ вештица, која је пуна елемената келтског предања. Најпознатија келтска племена су:
Адуатуци (Келтизовани Германи, који су живели на левој обали Рајне, у области Лијеза)
Аквитанци (племе у југозападној Галији, иберског порекла)
Брити (Келтски житељи Британских острва, које су Римљани покорили 43.г.н.е.)
Леуци (Источногалско племе у Лорени са престоницом Тул)
Келтибери (Више племена насељених на централној шпанској висији. Римљани их покорили 133.п.н.е. и разорили њихов главни град Нуманцију)
Каледонци (Шкотско племе које Римљани никада нису покорили, и по којима је Каледонија добила име. Да би спречили упаде овог племена на своју територију, Римљани су подигли чувени Хадријанов зид).
Рети (Народ у Алпима који припада келтској култури)
Трикасци ( Племе насељено у горњем току Сене по коме град Троа носи име)
Парисијци (Галско племе у области данашњег Париза, који је по њима и добио име. Раније се звао Лутеција)
Скордисци су за нас Ужичане најважније келтско племе. Племе које је 279.г. пре н.е. учествовало у нападу на Делфско светилиште, а затим на Дунаву основало град Сингидунум, данашњи Београд. Друга скордиска група “Велики Сордисци” су основали у близини Сингидунума насеље Капедун, које је било у мочварној делти Дунава и Саве. Због нездраве атмосфере, пуне комараца, касније су своје насеље преселили у питому долину, где се данас налази Ужице уз реку Ђетињу. Оба Скориска племена су у надолазећим годинама покорили Римљани.
Има јос доста тога да се казе о Келтима, али да се ограничимо на Скордисце. Историја каже да прва чињеница која се могла утврдити, је та да на ужем подручју Београда нису нађени остаци неког великог келтског насеља, за који би се могло рећи да иницира келтски Сингидунум. Али насупрот томе, споменици римске епохе, стални и покретни, довољно доказују истоветан положај римског насеља са положајем Београда. Тако се може закључити да Сордисцима, којима се у неким античким изворима приписује оснивање насеља на Дунаву на мочварном ушћу Саве у Дунав, на простору доцнијег Римског Сингидунума, нису подигли насеље на том месту, него на неком другом… Судећи по подацима античких картографа, процес померања корита Саве до брега на коме се налази данашњи Београд још није морао бити потпуно завршен у њихово доба. Према томе, може се нагласити да је ушће Саве у Дунав било ближе Таурунум-у него Сингидунум-у.
Локализовање келтског Сингидунум-а на месту данашњег Београда, односно некадашњег римског насеља, заснива се на податку који је саопштио Јустин о Скордисцима. Говорећи о поразу Келта у Грчкој код Делфа, 279 године старе ере он каже: “Отуда су кренули у стару отаџбину, истим путем којим су и дошли”. “Једна њихова група населила се на ушћу Дунава и Саве, називајући се ‘Скордисцима’. Говорећи о том истом догађају он каже да су “Изгубивши свог вођу Брена у борби коју су несрећно водили код Делфа, један део Гала пребегне у Азију, а други у Тракију”. Судећи према овоме податку број Скордиска, који су основали насеље, то јест касније Сингидунум, ”на ушћу Дунава и Саве” није био тако мали, као што је “манус qуаедам” (“нека група”).
Да је број Скордиска био велики у овој области, види се и по подацима које о Скордисцима, нарочито њиховој војничкој снази, пружају и други антички извори. Међу њима треба поменути Апијана који, говорећи о Илирима, каже, да је могуће да Скордисци нису без тешкоћа заузели област у којој су подигли Сингидунум. У тој области они су водили тешке борбе против Трибала све дотле, док оно што је остало од Трибала, није пребегло преко Дунава. Када су се појавли Римљани, Келти су се мањином иселили у потрази за здравијом области од мочварног ушћа Саве у Дунав. И то је био део племена који су се називали “Велики Скордисци”, који су нашли дом у долини данашње Ђетиње, испод каменог узвишења, одакле су могли да контролишу целу долину, где су подигли осматрачницу и основали насеље “Капедунум”.
Када се појавила римска војска на овом подручју прихватили су римску самоуправу у свом насељу Капедунуму… Римљани су основали свој војни логор нешто ниже низ Ђетињу, тј. тада Диостиос, који се у записаној историји зове Муниципијум Малвесатијум… Једном приликом виши кустос археолог у ужичком Народном музеју, Милоје Мандић, је рекао: “Енигма Муниципијум Малвесатијум још траје. Постаје све неизвеснија. Много је пропуштено услед немања средстава, немања слуха, неупућености људи. Много тога је нестало у неконтолисаној градњи у неповрат.”
Одавно су археолози открили камени белег који усмерава са скраћеницом “ЦАП.” да је на месту где је данас Ужице било насеље келтског племена Велики Скордици Капедун-ум, касније римска самоуправа… Већ сам поменуо да се тај белег налази у позиди испод Борова на Доварју…
Prema недавном генетском истраживања најближи генетски и ДНК структуру имају Срби и Велшани или су веома близу да припадају истим народима. Велшани су заправо Срби, романизовани и отргнути од свог народа. Келти звани Срба су на Британским острвима дошли из централне Европе и Балкана. Срби и Келти имају више од 4.000 заједничких речи, које су или потпуно исте, или личе једне на друге.
У главном граду Велса, Кардифу, дуго је учила српски истакнути професор Ранка Куић, која је студирала овај феномен. Она је аутор више од 5.000 страница студија о феномену “Срби попут Келта”. Била је заговорник тезе да смо народ истог порекла, који је, у најмању руку, истог корена. Што је истина … имамо планину Тару, а сви ирски краљеви су крунисани на планини која постоји у овој земљи, и носи исто име! Ми се зовемо Ере, док је старо, оригинално име за Ирску такође Ера.
Постоје многи трагови или паралелно од истих српског народа које идентификују са Келтима, речи и симболика скоро у потпуности је остао исти, али са примесама других придошлица народа и култура. Један пример симболике је симбол келтског крста – древни аријевски симбол који је заступљен у скоро свим православним манастирима у Србији.
Други је симбол вепра бунтовне Србије и српског устанка. Карађорђева застава из Првог српског устанка је пронађена пре неколико година у иностранству и враћена тамо где припада. На њој је вепар, који је иначе симбол на Скордиској застави племена Келта.
И на крају на шта вас подсећа традиционална келтско-галска обућа на последњој фотографији?
