Iz Albuma moga života – O staroj užičkoj porodici Mršević

242

Tekst napisala Živodarka Dacin:

E sada malo o mom užičkom poreklu. U srcu Užica, Vukole Dabića 3, živela je porodica Mršević. Kuća moga deke i bake sa mamine strane. Na žalost, danas je više na tom mestu nema. Ne postoji kuća mog detinjstva i moje mladosti koja je bila, metaforički rečeno, oaza za sve nas njihove unuke. Moji baka Darinka i deka Miodrag Mile su se upoznali na dan Sveta tri jerarha, na zanatlijskoj igranci. Baba Dara je bila pekareva kći, a moj deda je bio već uveliko zanatlija, mesar sa svojom radnjom, negde (koliko se sećam iz priča), blizu Osnovne škole “Nada Matić” i parkića. Deda je radio i omogućavao svojoj mnogočlanoj porodici sasvim ugodan život. Još pre Drugog svetskog rata, kupuje vilu na Zlatiboru, kako bi jednoj svojoj ćerki omogućio vazdušnu banju i pomogao njenom zdravlju . Naravno, čim se deca raspuste, sva odlaze sa majkom (našom babom) na Zlatibor i tamo provode celo leto.

Miodrag Mršević i njegov prvenac, sin Petar
Miodrag Mršević i njegov prvenac, sin Petar

U svom životu izrodili su sedmoro dece: najstarija Milena, koja se razbolela i još kao beba preminula, onda sledila Božidarka, rođena na Božić, Olivera, Zorica (moja mama), Petar, Svetlana i poslednji, naš najmlađi ujak Vlade.

Deda je svu decu učio na rad, disciplinu i odgovornost. Čim su ćerke bile oko 15-16 godina, nedeljom su radile na blagajni u očevoj mesari, kao zbog gužve, a više bih rekla da ih je učio obavezama i odgovornostima. Još u ono vreme, što nije bilo baš često, školovao je svu decu – i ćerke i sinove.

Miodrag Mršević sa društvom u kafani "Truman"
Miodrag Mršević sa društvom u kafani “Truman”

Naravno da su ovo sve sećanja po priči, ali moje sećanje, kao njihove unuke, izgleda drugačije. Ja sam svog deda Milu mnogo volela… Poseban je bio u mnogo toga. Volela sam te avguste mesece u Titovom Užicu, kada se sa svih krajeva sjati cela mnogobrojna porodica, pa i iz samog Užica, upravo kod dede, znači ne samo oni najrođeniji. Znam da se tu očas nešto zamezi, očas se zapeva i zaigra, i to sasvim bez ikakvog razloga. Zapravo razlog je radost što su svi skupa baš tu, u roditeljskoj kući. Mi, deca, gledamo kako se naši vesele i sve se nešto smejuljimo. A svi su bili divni i pevači i igrači, to nam je valjda u krvi.

Porodica Mršević
Porodica Mršević

Sećam se divne verande na kojoj smo mi deca doručkovali, a odrasli u kuhinji, sećam se Malog parkića, o Velikom i da ne pričam, i svim avanturama u istom. Osećali smo se kao Indijane Džons, dok smo istraživali neiscrpne sve nove i nove delove Velikog parka. Često niko nije znao da smo tamo, jer je za nas to uvek bio veliki izazov. Jednom smo nas tri sestre, iz Niša, iz Užica i ja, dobile ozbiljnu grdnju, kada smo se posle velikog nevremena vratili u potopljenu dedinu kuću (podrum i dvorište), a nama ništa. Odrasli izbezumljeni što ne znaju ni gde smo, ni šta je sa nama. Njihova velika briga, a nama prelepo, čak sam gotovo sigurna da ni tada nismo rekle gde smo zapravo bile, ili nas u svom tom haosu nisu ni pitali.

Porodica Mršević
Porodica Mršević

Sećam se bioskopa, Trga, prvih simpatija, sećam se igranki u Domu JNA, Gradske kafane, sećam se druženja sa drugarima… ali se sećam i jednog divnog nedeljnog rituala. Posle doručka, deda i nas šestoro unučadi pravac šetnja do reke Djetinje, ali tamo gde je bila plaža. Kažem tamo, jer je praktično i preko puta dedine kuće tekla isto Djetinja. Šetnja kroz šumu, pored reke, čiju hladnoću osećam i sad i čist miris vazduha planinskog. Sećam se dugačkih klupa i drvenog stola. Mi sednemo, nogice nam vise sa klupa i dok deda pije kafu i čašicu rakije pred ručak, mi pijemo divnu, zdravu hladnu vodu i jedemo ratluk sa čačkalice, a u ratluku pola oraha. Ma ništa lepše.

Darinka i Miodrag Mile Mršević
Darinka i Miodrag Mile Mršević

I naš divni deda je imao još jedan običaj. Par puta, naravno dok smo svi tu, vodio nas je na ćevapčiće u neku kafanicu gde su oni bili najbolji, a kakvi drugi da budu za njegove unuke. Znam da je bila na kraju Velikog parka, mislim da su bile neke strme kozije stazice i da smo nešto dugačko išli. Da l’ je to stvarno bilo toliko daleko ili su naše nogice bile kratke i male, ne znam. Preko puta kafanice, u steni, nalazila se česma sa ledenom i najčistijom vodom za piće. Po njoj smo uvek znali da smo stigli. I znam da je bila drvena terasa nad Đetinjom…ma lepota…I još mnogo toga bih mogla pisati i o svemu navedenom, a i još oko mnogo divnih doživljaja.

Ono što je najlepše u svemu, to je da su ostala ta neka sećanja u srcu, što imam sa kim da evociram te uspomene. I što znam da je i sve to negde imalo uticaja u formiranju moje ličnosti. Deda je bio poseban. Ako kažem da sam ga mnogo više volela od babe, ne znam da li je to istina ili je to jednostavno zato što je uvek imao više vremena i razumevanja za nas, svoju unučad. Deda i baba su proslavili i 50 godina braka, zlatnu svadbu.

Darinka, Svetlana i Mile Mršević
Darinka, Svetlana i Mile Mršević

I onda, jednoga dana, bila sam student druge godine, moj deda je zauvek otišao. I posle njega ni Užice više nije bilo isto, ni kuća u koju sam tek ponekad usput svraćala. Baba je bila tu, dočekala, i tada to zadržavanje od tek kojeg sata, za mene je značilo kao da je deda negde baš izašao i eto nije još stigao. Baba je nadživela dedu desetak godina…

A i sada kada pomislim na Užice, kuću, dedu, babu, tetke, ujake, sestre i braću, srce zalupa jače, eto tako…