Prenećemo vam samo deo onoga što je pokojni gospodin Pilčević, poznatiji kao Pilac, dozvolio da se slobodno objavi za potrebe sajta Kraljevine Srbija i Crna Gora u ratovima 1912-1918 (prvisvetskirat.rs). Pored toga što je o našem akademskom slikaru Milovanoviću napisao afirmativnu knjigu, uložio je i napore da se sa njegovog imena skloni ljaga koju je nametnula posleratna komunistička vlast, opravdavajući zločin u doba Užičke republike.
„Milovanović Mihailo, sin Tana i Nikolije iz Gostinice, roćen u Gostinici 24. februara 1879. godine (8. marta, po novom kalendaru – primedba Đ. P.), četvrto dete u roditelja. Kum: Đoko Nedić, opančar iz užica.“
Da bi se do kraja razjasnilo da je Mihailovo mesto rođenja Gostinica, iako se Milovanovići nalaze u zaseoku Tuk, koji je sve do prvih godina posle Drugog svetskog rata bio u sastavu sela Gubin Do, a tada su zaseoci Tuk (Milovanovići) i Bogićevići izdvojeni iz Gubinog Dola i zvanično pripojeni Gostinici, u kojoj se i danas nalaze, poslužićemo se podacima iz hronike dr Rada V. Poznanovića „Gostinica, prošlost i stanovništvo“…
Nema najpouzdanijih podataka o starijem poreklu Milovanovića. Predpostavlja se da su njihovi dalji preci živeli u istočnoj Hercegovini, odakle su, zbog turskog zuluma, morali napustiti svoja ognjišta i doselili su se u Donje Polimlje, u Sandžaku, a odatle su kasnije, preko Zlatibora, došli u užički kraj i naselili se u Tuku, u Gubinom Dolu.
Prema istraživanjima dr Poznanovića, osnivač i rodočelnik familije Milovanović bio je stari Milovan Ristivojev ili Ristivojević, koji je u već izbledelim sećanjima današnjih potomaka ostao upamćen i kao „Veliki Milovan“ jer je, kako ističu, postojao i „Mali Milovan“. Ovaj „Veliki Milovan” ili njegov otac Ristivoje, koji je rođen oko 1780. godine, doselili su se u Tuk u drugoj polovini XVIII veka. Ime Ristivojevog Milovana, po kome će se njegovi potomci prezivati Milovanovići, registrovano je u turskom tefteru čibuka iz 1824. godine. Devet godina kasnije Milovana Ristivojevog nalazimo u tefteru spahijskih prihoda, ali se već tada posebno vodi i kuća njegovog sina Petra Milovanovog. Pored Petra imao je i sina Milisava i kćer Maru.
Evo kako je svoje rođenje, pola veka kasnije, u jednoj humoresci, koju je čitao na zabavi Udruženja Užičana u Beogradu, video, doživeo i opisao Mihailo Milovanović.
„Bilo nekako o međudnevnici, ne znam ni ja koje godine. Bila majka mnome teška, a bila na radu, po zloj sreći u drugoga. Došao suđen čas te me rodila pod jednom trešnjom, zavila me u trešnjevo lišće, pa otrčala da u snahe uzajmi i donese povoj i pelenice i u vrgu malo vode da me opere. Vratila se natrag al mene nema – pobego pre no što sam i gmizati počo. A jadno mi moje bjegstvo i žalosno. Kako je bila zlogrda strana, otisnem se i otkotrljam sto i pedeset koračaji do u jedan krš i jendek. Jedva me po mrnjaukanju našli. Skupiše se seoske babe i pošto se po nečemu uveriše da nisam žensko, već muško, dokopaše me pa sa mnom ocu na muštuluk: „U dobri čas Tane! – povikaše još s vratnica. – Jopet muško! Daj bardak rakije!“ Moj me otac i ne pogleda, ali jamačno ponosan muškarcem, natoči pun bardak i ove dobre bake, koje me bijahu onako usrdno zagrlile, spustiše me između sebe kraj pročevlja i zagrliše bardak. Nastade trzanje iz bardaka, molitvanje i proricanje sudbine, jedne u graške a druge gašenjem ugljeva u zelenoj ćasi… Biće, vele, mudar i stasist. Proći će mnogo svjeta. Vidjeće mnogo jada i belaja, ali i dobra ko malo ko… Baba Staka uz poslednji gutljaj iz bardaka kaže: „I nek mu Bog da, što mu Bog da… kako mu Bog da…“
Sad dođe red i na mog oca da učini prvu i poslednju žrtvu za svoga junošu, da mi načini kolijevku. Pet daščica užljeblješenih jedna u drugu kao neko malo teknence (koritance) sa jednim ljeskovim lukom na onoj strani đe će stajati glava, da me neuguše kučinjare, a sa jedne poduže strane provrće svrdlom po dvije uporedne rupe kroz koje provuče i zaveza dvije uprte od kozje kostreti. Ovako bi me majka, polazeći izjutra na rad, mogla lakše zaturiti na leđa da me ponese, a da joj ruke posle budu slobodne za preslicu ili koji drugi posao. I ona bi me tako svako jutro prtila i odlazila. Kuda? U krčevinu, na kopanje, oranje, žetvu, branje, kupljenje i Bog bi ga sami znao kud. I dok bi ona radila negde na njivi, mene bi ostavljala pod kakvim drvetom ili džbunom da se tako dernjam i gicam do mile volje, i gladan i žedan – tako eto nastade moje jačanje i takozvano domaće vaspitanje: u njivi sa gušterovima i bumbarovima, u oranju sa glistama i rovcima, u voćnjaku sa praščićima i kučićima, a u dvorištu sa pilićima i mačićima. Prođe mi prva godina i ja propuzah i proodah. U moju kolijevku uvali se moj mlađi brat koga nekako iz kosidbe donješe kući u naviljku sjena i meni majka mjesto sise tutnu komad proje u šaku i najuri od sebe…“
Svoje rano detinjstvo Mihailo je proveo u vrlo teškim materijalnim prilikama, koje su karakteristične za mnogu seosku decu naših siromašnih brdsko-planinskih krajeva. Već u šestoj godini života Mihailo je počeo zarađivati „svoj hleb“. Naime, tada ga otac Tane dade „u pečalbu“ kod jednog seoskog domaćina, gde je od jutra do večeri čuvao svinje i koze.„Dva zla nikad ne sastavi“, – zapisaće Mihailo mnogo godina kasnije. – Koze vataju strane i litice da se nabrste lista i pupe, a svinje doline i močvare da se nablate i nariškaju korenja. Ja za kozama – svinje u štetu. Ja za svinjama – koze u štetu. Kad dođi kući istukli bi me što sam napravio štetu. Kad pođi od kuće istukli bi me da ne bi napravio štetu. Elem, bilo štete ne bilo – batina je bilo uvek kao kiše. I pošto se na mene potroši dva-tri denjka brezovog i ljeskovog pruća, razvih se kao viti bor: ni šta čvršće, ni snažnije, ni šta ljepše, ni odraslije… Tako ti bijah čvrst ko dren a hitar i lak ko lasica..“
Otac Tane i majka Kola bili su ponosni na Mihaila, koji se po svemu već od malih nogu izdvajao od svojih vršnjaka. Posebno je voleo da sluša junačke narodne pesme i priče o hajducima i uskocima, o Kosovskom boju, Milošu Obiliću i Marku Kraljeviću, koje mu je otac kazivao. Neke stihove je brzo zapamtio i pevušio dok je čuvao koze, ovce, svinje ili goveda po livadama i proplancima.
Uprkos teških predrasuda o pismenosti, koje su u to vreme vladale na našem selu, njegov otac, iako samouk, odlučio je da svog sina školuje. Imao je sedam i po godina kada ga je otac Tanasije, u avgustu 1886. godine upisao u prvi razred Osnovne škole u Karanu, tada jedine škole na području Lužničke doline, udaljene oko šest kilometara od njihove kuće u Gornjim Šišićima…
