Generacije Užičana su voleli da šetaju po visovima oko grada. Išli su do stene na pori ili na stari grad ali najčešče bi prošetali “do klupice” koja je postojala do osamdesetih godina 20. veka. Klupica se nalazila kod prve velike krivine starog Zlatiborskog puta. Tu bi malo posedeli odmorili divili se panorami svog Užica ili grdili ako nešto nije valjalo.
Ko je napravio prvu “klupicu” nisam uspeo da saznam. Posle rata klupicu je obnovio Desko Gujar i dok je bio živ ona je tom najbližem vidikovcu postojala. Desko nije samo bio poznat po gujama koje je lako hvatao, proizvodio je rasad mnogih cvetnih sorti koje su kasnije krasila mnoga užička dvorišta, balkone i prozore gradskih trgova i parkova. Njegovo dvorište je bilo kao mala botanička bašta, a njegovo umeće je posebno pokazao kad je brinuo o cvetnim lejama Parčića. Nakada Mali park nije bio lepši nego kad je o njemu brino Desko Gujar. Ne samo raznolikost vrsta i boja cveća, već i posebno oblikovanje tuja, šimšira, ruža puzavica i drugo rastinjae bili su maštovito urađeni posebnom veštinom čoveka koji je prirodu toliko voleo da je se sam u nju utkao.
Radio je i u Šumskom gazdinstvi i Gradskom zelenilu, „Bioktošu“, a ipak je najveći deo vremena provodio je u prirodi na mestima gde su bile zasađene nove sadnice na Belom groblju, Borićima, Dovarju, Starom gradu, Malom Zabučju ili Velikom parku. Razređivao je gde je bilo često, a popunjavao praznine tamo gde se neka sednice osušila ili nije primila. U Velikom parku popravljao je staze ako ih je vodena bujica oštetila, sklanjao oborena stabla ili grane posle oluja, postavljao klupe tamo gde ih nije bilo ili menjao one polomljene iz obesti ili dotrajalosti.
Neko vreme je u Užicu bio običaj da mladi Užičani koji su studirali u Beogradu kada bi doveli u Užice devojku buduću ženu da je upoznaju sa roditeljima i rodbinom, odveli bi je “do klupice” da im uz nežnosti pokažu sa visa Užice. Godina 1950. Vera Savić i Vlajko Kovačević profesor i studetkinja iz Aranđelovaca istorije i geografije, su 1950. godine bili “na klupici” na prvoj krivini na Zabučju, Vlajko joj pokazao Užice. Posle dve godine sam se ja rodio, 25. avgusta.
