Užička porodica Radosava i Stojanke Ječmenice su mnogo dali našem gradu. Njihovi sinovi: Milivoje Milosav nikad se nisu vratili u rodni grad, pali su na bojištima u NOB-u, kao brojni njihovi i naši predci koji su ostajali na boištima Prvog svetskog rata u gudurama Albanije. A njihov otac Radosav i brat Rajko iskusili su najsurovije metode mučenja logora na Banjici…
Rajko od Užičana zvani “Ječak” je ostavio vredno sećanje koje sam dobio od nekadašnjeg novinara i publiciste Đorđa Pilčevića 1999. godine koje prenosim u celini:
– “Na svet me donela majka Stojanka 1926. godine. Prve korake napravio sam u “Metelištu”, u kući Dragomira Borovića, gde smo stanovali. Sada je to kuća porodice Tešić. Kasnije, 1932. godin, preselili smo se u kuću Milenka Adžića, u ulici Mihajla Iliića 17, pored same reke Đetinje, koja je znala da poplavi naše dvorište, udaljeno desetak metara od reke.
U toku 1936. Godine moj otac Radosav kupuje kuću od tetka Drage Milosavljević u istoj ulici koja je udaljena od predhodne tridesetak metara u kojoj i danas stanujem.
Detinjstvo sam proveo pored reke Đetinje, kupajući se pored Fikarovog zida, u Turici, u Lekinom viru, na Maloj I Velikom brani, na Rajskim otocima… Pecali smo ribu, hvatali vodene zmije iI žabe, igrali lopte na Luci, pored kuće Aćimovića Leder, brali šljive u Ćizovoj bašti, a kod Rada Jezdovića brali kajsije.
U Užicu sam završio osnovnu i zanatsku školu. Imali smo svoj fudbalski klub koji se zvao SK “Plavi Jadran”. Takmičili smo se u fudbalu sa drugovima iz Koštice, Klisure I Dovarja. Iz našeg kluba izrasli su vrhunski fudbaleri Mijo Jovanović I Tiko Jelisavčić. Mijo je kasnije igrao u Crvenoj zvezdi a Tiko u Partizanu. Takmičili smo se i sa SK “Urugvaj” čiji je golman bio Nenad Mitrović, jedan od najuspešnijih golmana fudbalskih klubova “Građanski” I “Sloboda”. Bio je Golman i u BSK-u.
Posle rata u Plivačkom klubu bili su moje komšije Milovan Bućić, Brane Selaković Hamura, njegov brat Mića, Brane i Brana Nikolić, Petar Tešić Tomo Stefanović. Oni su u svim disciplinama osvajali prva mesta na takmičenjima na Paliću, Splitu i drugim mestima.
Najbolji ribari bili su Branko Kovačević i Rade Popović.
Igre su nas spajale, lepo smo se družili i zabavljali. Voleli smo jedni druge, bili dobri drugari i prijatelji.
Užice je do 1941. Imalo do 10.000 stanovnika. Njegovu privredu sačinjavali su: Tri veće zanatske radionice, Tkačnica, Kožara, Kolska radionica na železnici i jedan industriski pogon – Pošingerova fabika za proizvodnju vojničkog i lovačkog oružja.
U gradu su postojale tri male protočne elektrilne centrale koje su mogle da podmire potrebe gradskog stanvništva električnom energijom.
Grad je imao 208 zanatskih radnji, 115 ugostiteljskih radnji, 108 česama za pijaću vodu, malu bolnicu sa 10 lekara. Gimnaziju, Ušiteljsku školu i jednu osnovnu školu “Kralj Petar Drugi”. U gradu su bila tri autobusa koji su saobraćala prema Zlatiboru, Bajnoj bašti i Kosjeriču, a bilo je i 10 taksi automobila koje su posedovali pojedini građani Užica.
Ukupna zaposlenost u gradu uoči Drugog svetskog rata nije prelazila više od 1.200 radnika I službenika. U samom gradu živelo je oko 20 posto stanovništva užičke opštine.
Bile su to i godine velikog siromaštva.
Bile su to godine velikog siromaštva. Došla je 1941. Godina. Rat je učinio svoje. Skratio nam je mladost i oduzeo pravo na detinjstvo. Postali smo stariji nego to jesmo. Otišli smo svako na svoju stranu ali smo i dalje ostali prijatelji, iako se uvek nismo slagali kada smo počeli da se bavimo politikom. Največa vrednost našeg druženja za vreme rata niko nije izdao svog komšiju.
Posle rata izvršene su velike promene u živote ljudi. Užice je postalo jak ekonomski, kulturno-obrazovni i zdravstveni centar, sa razvijenom komunalnom privredom. Poseban pečat razvoju grada i ovog kraja dala je Valjaonica bakra u Sevojnu.
Završio sam nižu vojno-političku školu i Višu partisku školu “Đuro Đaković”, a potom i visoku političku školu na kojojsam diplomirao i stekao znanje politokologa.
Politički rad započeo sam u jesen 1944. Godine. Prvo u aktivu omladine prvog rejona kao sekretar omladine I SKOJ-a, a kasnije sam izabran za sekretara Graskog komiteta omladine I za organizacionog sekretara Gradskog komiteta SKOJ-a. Bio sam I sekretar Sredskog odbora Narodnog frota, zatim predsednik Sredskog sindikalnog veća, predsednik Narodnog odbora opštine, sekretar Gradskog i Sredskog komiteta Saveua Komunista. Takođe, sam bio član Oblasnog komiteta KPJ, član Centralnog komiteta SK Srbije, član Predsedištva SR Srbije, republički poslanik i delegat u Saveznom veće Savezne skupštine.
Bio sam predsednik odbora za izgradnju Trga partizana, za izgradnju Gradske plaže, predsednik odbora za izgradnju Spomen-obeležka Kadinjača… U Skupštini Republike Srbije izabran sam za predsednika komisije za izbor I imenovanja, a u Presedništvu SR Srbije za predsednika Saveta za zaštitnu ustavnog poretka. Kao poslanik Savezne skupštine izabran sam za predsednika Odbora za unutrašnju politiku I za predsednika Komisije za kontrolu nad radom Službe državne bezbednosti. Bio sam kordinator republičke delegacije u Saveznom veću Savezne skupštine.
U svom političkom radu za proteklih 45 godina bavio sam se više praktičnim poslom, sa željom da što više doprinesem svom rodnom gradu i užičkom krju. Zato sam učestvovao na skoro svim sastancima Užicu na kojima su rešavana životna pitanja mojih sugrađana i mislim da sam dosta u rešavanju društvenih i ličnih problema građana i zato sam imao njihovu podršku.”
Dušan Stojanović: – Uso Borović, jeste spasio život Titu, ali je napravio grešku, ubio je čoveka u kafani “TOP” gde je sad Dom zdravlja, pa je sa bratom Ljubišom Borovićem iz Kačera, otišao i Banatski Karlovac kao kolonista. Kasnije je umro. Dok mu se brat Ljubiša vratio u Kačer i bavio se proizvodnjom suhomesnatih proizvoda (pršutom). To mi je sve familija.
