Malo prostora, mnogo solitera!
Ipak nema opasnosti da bi Užice jednog dana moglo da postane prenaseljeno. Užičani rađe odlaze nego što ostaju u svom gradu, ali se nikada ne odriču Užica. Nedostatak prostora nekada su samoupravljači nadoknađivali težnjom ka visini. Nije se štedelo na betonu. U sive košnice trebalo je udomiti ondašnje proletere. U njima danas živi gotovo pola grada, a ostatak takođe se penje ili spušta do svojih kuća. Koncentrisani oko Trga partizana, za koji jedni preteruju da je među najlepšim, dok drugi nikako da zaborave kome i čemu je bio posvećen, šezdesetih godina prošlog veka…
Urbanost nisu samo soliteri, već kvalitet života i negovanje duha grada, iskazivanje brige za staro tako da ono ne bude u sukobu sa savremenim. Zbog toga se mnogi Užičani često prisećaju starijih, lepših i manjih građevina, koje su zauvek nestale, poput Sokolskog doma. Osim što gradu daju urbanu formu, iz koje se već godinama iseljava suština, užički soliteri danas su zapušteni. Za trideset i kusur godina, retke su fasade koje su obnovljene, pa je veoma rizično biti u njihovoj blizini. Tako da kad se bolje zagledate oko sebe u “Dolini solitera” u trotoare, ulice naročito uz solitere, široki centar Užica najviše liči na olinjalog mačora. Ali nadležni kažu: “Užice grad koji se menja”.
