Текст Петра Тешића:
Звао сам ужичку службу информација и питао за број Душана Аћимовића. Нисам знао адресу, а именик је био пун људи тог имена и презимена. Покушао сам да се сетим бар дела града у коме живи, узалуд. Излазио је из капија на Ракијској пијаци, шапутао у улазима центра града, брзим кораком се удаљавао са Трга ка Алексића мосту и увек је изгледало као да трчи кући на ручак. Хтео сам да се нашалим са оператером:
„Има ли међу Душанима Аћимовићима неки Фиола?“
„Па што не кажете“, рече и издиктира број! Засмејао се и испричао анагдоту која годинама засмејава Ужичане. Фиоли се родио син и бабица усхићена честитала новопеченом оцу. „Хвала, а како се зове…?“ – Питао је.
Оператер поште има тридесет година и никад није упознао мог пријатеља, чуо је… Мој пријатељ господин, уредан беспрекорно уклопљених боја, неоморно је ходао и причао телефоном. Чинило се да непрекидно уговара послове, заказује састанке, решава светске кризе. У глави су му се врзмале стотине телефона, два мобилна телефона су му без престанка звонили и никад није био недоступан. Уместо уобичајног поздрава, јављао се са „здраво срце“ или „здраво љубави“.
У маниру озбиљног пословног човека желео је да лично провери приче о свом шарму и обратио се продавачици: „Љубави, пробао бих оно зелено одело…“ Дуго се окретао у њему испред огледала. Замолио је даму за пултом да одело понесе кући како би га видела супруга. Наравно, спаковали су му гардеробу и испратили до излаза. Тог дана се појавио у продавници, у другој смени код друге продавачице и шала је успела: „Ћао, љубави“, снужедно јој је пришао, „купио сам јутрос ово одело и жена ме замало није избацила из куће. Могу ли да га вретим? Тада није било фискалних рачуна, зелено одело је враћено на офингер. Уз рукољуб и неодољив осмех Фиола је, наравно, вратио новац…
Не знам да ли постоји неко ко је познавао толико различитих људи, у различитим градовима у Србије и белог света. Свакодневно их је обавештавао о мирису Шуљагине лепиње и свежем Лукином буреку, развезивао чворове у градским трачевима и аферама, појављивао се ниодкуда баш на местима на којима нико није смео да вас види. А ако се неко пожалио да не може да заврши неки посао, да упише дете у вртић, закаже озбиљну операцију у Београду, обезбеди кредит за градњу куће, Фиола је из своје меморије извлачио број баш оног доктора, професора, банкара или директора који је могао да помогне. У Ужицу, у Београду, Сарајеву, било где. Људи које познајемо само са телевизије или по чувењу, разговарали су са њим присно и увек учинили све за шта их је замолио, кад је требало помоћи пријатељу у невољи. Плесао је своју тужну мисао и Пуриши Ђорђевићу подарио инспирацију за култни филм.
Фиола се забројао.
Иако му је било скоро седамдесет година кад је умро у августу 2010. године, нисам га испратио са мишљу о болести која га је уморила. Душан Аћимовић је хитро корачајући уговарао нову скривалицу, љута рана га је саплела, није га обузела изнутра. „Једна песма одлази у антологију неба и Ужица“, поздравио га је Пуриша Ђорђевић.
Гледао сам ковчег питајући се је ли то успешно снимљен кадар филма о Фиолиној смрти или је сахрана уживо.
Нек’ му је ћефли.
