U kadru (o Dušanu Aćimoviću Fioli)

476

Tekst Petra Tešića:

Zvao sam užičku službu informacija i pitao za broj Dušana Aćimovića. Nisam znao adresu, a imenik je bio pun ljudi tog imena i prezimena. Pokušao sam da se setim bar dela grada u kome živi, uzalud. Izlazio je iz kapija na Rakijskoj pijaci, šaputao u ulazima centra grada, brzim korakom se udaljavao sa Trga ka Aleksića mostu i uvek je izgledalo kao da trči kući na ručak. Hteo sam da se našalim sa operaterom:
„Ima li među Dušanima Aćimovićima neki Fiola?“
„Pa što ne kažete“, reče i izdiktira broj! Zasmejao se i ispričao anagdotu koja godinama zasmejava Užičane. Fioli se rodio sin i babica ushićena čestitala novopečenom ocu. „Hvala, a kako se zove…?“ – Pitao je.

Operater pošte ima trideset godina i nikad nije upoznao mog prijatelja, čuo je… Moj prijatelj gospodin, uredan besprekorno uklopljenih boja, neomorno je hodao i pričao telefonom. Činilo se da neprekidno ugovara poslove, zakazuje sastanke, rešava svetske krize. U glavi su mu se vrzmale stotine telefona, dva mobilna telefona su mu bez prestanka zvonili i nikad nije bio nedostupan. Umesto uobičajnog pozdrava, javljao se sa „zdravo srce“ ili „zdravo ljubavi“.

Dušan Aćimović Fiola
Dušan Aćimović Fiola

U maniru ozbiljnog poslovnog čoveka želeo je da lično proveri priče o svom šarmu i obratio se prodavačici: „Ljubavi, probao bih ono zeleno odelo…“ Dugo se okretao u njemu ispred ogledala. Zamolio je damu za pultom da odelo ponese kući kako bi ga videla supruga. Naravno, spakovali su mu garderobu i ispratili do izlaza. Tog dana se pojavio u prodavnici, u drugoj smeni kod druge prodavačice i šala je uspela: „Ćao, ljubavi“, snužedno joj je prišao, „kupio sam jutros ovo odelo i žena me zamalo nije izbacila iz kuće. Mogu li da ga vretim? Tada nije bilo fiskalnih računa, zeleno odelo je vraćeno na ofinger. Uz rukoljub i neodoljiv osmeh Fiola je, naravno, vratio novac…

Ne znam da li postoji neko ko je poznavao toliko različitih ljudi, u različitim gradovima u Srbije i belog sveta. Svakodnevno ih je obaveštavao o mirisu Šuljagine lepinje i svežem Lukinom bureku, razvezivao čvorove u gradskim tračevima i aferama, pojavljivao se niodkuda baš na mestima na kojima niko nije smeo da vas vidi. A ako se neko požalio da ne može da završi neki posao, da upiše dete u vrtić, zakaže ozbiljnu operaciju u Beogradu, obezbedi kredit za gradnju kuće, Fiola je iz svoje memorije izvlačio broj baš onog doktora, profesora, bankara ili direktora koji je mogao da pomogne. U Užicu, u Beogradu, Sarajevu, bilo gde. Ljudi koje poznajemo samo sa televizije ili po čuvenju, razgovarali su sa njim prisno i uvek učinili sve za šta ih je zamolio, kad je trebalo pomoći prijatelju u nevolji. Plesao je svoju tužnu misao i Puriši Đorđeviću podario inspiraciju za kultni film.
Fiola se zabrojao.

Iako mu je bilo skoro sedamdeset godina kad je umro u avgustu 2010. godine, nisam ga ispratio sa mišlju o bolesti koja ga je umorila. Dušan Aćimović je hitro koračajući ugovarao novu skrivalicu, ljuta rana ga je saplela, nije ga obuzela iznutra. „Jedna pesma odlazi u antologiju neba i Užica“, pozdravio ga je Puriša Đorđević.

Gledao sam kovčeg pitajući se je li to uspešno snimljen kadar filma o Fiolinoj smrti ili je sahrana uživo.

Nek’ mu je ćefli.