Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi. Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice i sa stadiona, gde je igrala “Sloboda” iz Begluka, Užicem je odjekivalo moćno “GOOOOOOOOLLLL!!!”
Išlo se u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su Užičani u raznim kafanskim baštama deset ćevapa s lukom i malinu sa sodom. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju, znalo se da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
A onda se nedelja negde izgubila, nema je. Kao da je nestala… Sećam se, svaka nedelja bila praznik, svi se kupali, oblačili svečana odela. Nedeljom se išlo na promenadu tu oko parčića glavnom ulicom, sve do kafane i do Ružiča istočnika u Velikom parku. Na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani tako dremljivi po stanovima. Tek bi ih miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali su, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega. Nedelja, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada, nedelja dan bez budućnosti…
Sakrila se negde, nedelja uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Ako naziv nedelja potiče od reči „ne raditi“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji drugi dan i ne prestaju da rade, onda nedelja nije nedelja. Otišla je nedelja negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Kupi novinu “Užičku nedelju” budi realno informisan.
