Nekada u patrijahalnom Užicu sve do izgradnje Trga partizana u gradu su sa nama živele domaće Životinje. Najviše je bilo živine, po koja kravica buša, obavezna je bila svinja, najviše je bilo mangulica, po koja ovca, koza, koju su držali tajno skriveno od inspekcije I napasali na Zabučju. Koze s bile zabranjene po nekom priglupom posleratnom zakonu. Patke i guske su se mogle videti u dvorištima uz reku Đetinju i narvno u velikom broju u reci, bilo ih je i divljih i pitomih. Na Pori je bilo magarića a do kraja osamdesetih nije bilo neobično videti i konje.
To je bila naša šansa da učimo i da bolje upoznamo svet koji nas opkružuje da postanemo vredni i bolji ljudi. A deda i baba? Milina ih je bilo posmatrati kako sijaju onom neopterećenom ljubavlju. Bez njih djetinjstvo nikada ne bi bilo isto! A unuci? Prestali bi da se plaše kućnih i dvorišnih poslova i kad niko nije tražio ponudili bi se da pomognu. U tom trenutku nismo znali da je to bio onaj trenutak u našem vaspitanju čemu su težili baba i deda da pobude u nama dobrotu, znali su da vremenom svaka lepota izbledi, ostaje samo dobro srce i duša.
Sredom odbično pregledam lajka filmove zaostale iz nekadašnje Foto Zvezde koja je bila nekada u jednom od lokala u užičkom Bloku “C”. Te filmove je spasao mojo otac Vlajko zahvaljujući poznatom užičkom fotografu Stevu Vlajniću svom venčanom kumu. Izabrao sam fotografije snimljene u Užicu dok su Užičani još mogli da drže domaće životinje, živinu itd. Prva fotografija je snimljena u Šuljaginom dvorištu na “Megdanu” u glavnoj ulozi koke i mangulice. Druga fotografija je snimljena kod ćirinog podvožnjaka tu gde se danas skreće pored Crvenog krsta, Umetničke škole prema Velikom parku. Treća negde negde u Krčagovu, unuka Beograđanka uči da muze.
