Užičko Dopisništvo RTS zvanično počinje sa radom 1990 godine. Prvo televizijsko dopisništvo činili su Dušan Ćitić urednik, Branko Stanković novinar, snimatelji Miodrag Krivokuća i Goran Marijanović. Dopisnici RTS-a bile su Nataša Trnavac Ćaldović, Vesna Đurović, Dragana Mitrović, Jelena Božović.
U vreme jubileja dopisništva 2015, godine kada su proslavljali 25 godina postojanja i rada, u dopisništvu su radili: snimatelji Goran Marjanović, Duško Perić, Milovan Obućina, tonac Ivica Perišić, montažeri Branko Vidaković, Aleksandar Kuzeljević, Goran Damljanović i četiri novinarke – Nadežda Gavrilović, Jelena Božović, Natalija Vidić i Slavica Jovanović. Dopisnik Radio Beograda je Zoran Žeravčić. Tada su u reportaži o svom dopisništvu rekli:
“Život dopisnički nas je naučio da o svemu saznamo ponešto, da izveštavamo o raznim stvarima – od nepogoda, politike, hronike, društva, kulture, sporta, zabave. I dalje se radujemo kad bar malo pomerimo stvari i priželjkujemo da što češće javljamo kad se radost desi.”
A da dopune ovo kazivanje, javili su nam se i drugi radnici Dopisništva:
Natalija Vidić:
„Poštovani Kovač lepo podsećanje, ali zarad istine moram da dodam da sam se Ćitu i Branku najpre pridružila ja (1991.), a godinu dana kasnije Jelena, Slavica i Nada, pa mnogo kasnije i Nataša, Dragana, Vesna… Eto da se zna!“
Nataša Trnavac Ćaldović:
„Ja sam primljena početkom 1996, kao “honorarac”, zajedno sa Ljiljom Petrović (radila na TV5) i Slađanom Vukotić (bavi se jogom). U stalni radni odnos primljena sam iste godine kad i Dragoslav Ćaldović (moj muž od 1997), koji je kao asistent snimatelja radio od 1992. Kolege su mu bile Ivica Perišić i Goran Damljanović, obojica još u Dopisništvu. I danas montažeri Branko Vidaković Dugi i Aleksandar Kuzeljević došli su pre mene; Aleksandra Nešković (danas Pavićević) Eta, bila je asistent montažera, a kratko je u montaži radio i Cera (A. Cerović). Mislim da od snimatelja ne pomenusmo Milovana Obućinu (došao mislim 1992), a i Zoran Đurović je, ako se ne varam, neko vreme bio asistent snimatelja. Dopisništvo je formiralo danas ugašenu ispomoć u Novoj Varoši, sa snimateljem M. Bošnjakovićem (prvo asistent snimatelja u Užicu), Vranićem, novinarkom Jelenom Matijević (kad je Dopisništvo Nove Varoši ugašeno, radila za Novosti) i asistentom Markom. Dragana je došla, čini mi se, 1998. ili 1999. Vesna Lojen je u užičko Dopisništvo prešla iz Valjeva, zbog udaje za Đura, kao novinar sa višegodišnjim iskustvom. Dok sam bila na jednom od trudničkih/porodiljskih, u Dopisništvo je na obuku za novinara došla izvesna Dijana (?) Boranijašević (iz N. Varoši?) koja je kao ekspres pečen novinar otišla u RTV (Novi Sad), zatim i Nataša Mihajlović (Prijepolje?), po istom receptu u centralu u Beograd, danas u “Šta radite, bre” (poznata iz afere o seksualnom uznemiravanju, koja je okončala karijeru dosovskom političaru Vuku Orliću?). U Dopisništvu su radile i Rada Kovačević, sekretarica (pre nje Dragana Vlajković?) i kafe-kuvarica i čistačica Dragica Avramović. Tehnološkim viškom proglašene su Eta, Rada i Dragica 2007. ili 2008. Ja sam sporazumno prešla u prosvetu u jan. 2009. Ćaldo je proglašen tehnološkim viškom pola godine kasnije. Ako sam nekoga zaboravila ili pogrešila, Nato, ispravljaj.
Iskreno, meni je manje važno ko je prvi pobo zastavicu, od toga ko je kako trajao. Sve ove ljude pominjem zato što su u TV poslu, zna to Kovač odlično, veoma važni nevidljivi ljudi iza kamere – iako novinaru pripada slava, to je po definiciji timski rad – upravo to mi je u njemu najlepše.“
Dragica Maslać-Tasić:
„Ja sam bila prvi novinar honorarac u Dopisništvu od septembra 1990. do juna 1991. godine. Šef dopisništva je bio Dušan Ćitić, a u radnom odnosu su, osim njega bili novinar Branko Stanković, snimatelji Miodrag Krivokuća i Goran Marjanović i sekretarica Dragana Vlajković. Osim mene, honorarni saradnici su bili i montažeri (po potrebi i tonci i osvetljivači) Branko Vidaković Dugi i Predrag Peđa Supurović. Urednici Dopisničke redakcije su bili Slobodan Arežina i Desimir Čantrak. Kako linkova nije bilo, svi prilozi su montirani u Užicu, a kasete su zatim slate autobusima u Beograd. Često se dešavalo da zbog gužve u saobraćaju ne stignu za „Hroniku regiona“ ili Dnevnik. Otišla sam iz Dopisništva kada sam „stavljena na led“ zbog pitanje postavljenog na konferenciji za štampu orgnizovanoj povodom referenduma o promeni imena grada, promeni namene sredstava predviđenih za Dom omladine i još jedne tačke koje se ne sećam. Kako su svi iz opštine pričali šta će se dešavati kada prođe refendum, pitala sam šta će se dešavati ako referendum ne prođe. Još pre nego što sam se vratila u redakciju, Ćitića su zvali iz opštine da mu kažu da ne šalje novinara koji postavlja nesuvisla pitanja. Referendum, naravno, nije prošao, zbog male izlaznosti, ali sam ja svoju novinarsku karijeru nastavila u drugim redakcijama.“
Peđa Supurović:
„Radio sam i kao realizator programa, kada su rađena uključenja uživo.“
