На први поглед падала је у очи његова маркантна, снажна и лепо извајана фигура, док су први контакти откривали скромног, благородног и симпатичног весељака. Ове физичке и карактерне особине плениле су и изазивале опште симпатије. Осим тога постојало је уверење да је Никола Кокорина био један од најхрабријих златиборских ратника и човек високих моралних квалитета.
Никола је рођен 2. августа 1888. године у Шиповику, периферији варошице Чајетине. Родитељи Милош и Стана живели су на малој кршевитој окућници на којој није било места за све укућане. Чим је стасао, Никола се прихватио угоститељских послова у Паповој механи у Чајетини, ресторану Мијаила Јевремовића на Палисаду и ужичким кафанама. Посао је 1909. године морао прекинути да одслужи војни рок у 3. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука. Под заставом ове војне формације кренуо је у Балканске ратове и прошао славом овенчана ратна поља од Куманова до Брегалнице. Од првог дана се истицао јунаштвом, посебно на Бакарном гувну, где је био рањен у леву ногу, али без тежих последица.
Николини најбољи другови са поносом су препричавали један његов занимљив ратни доживљај. У предаху два балканска рата, Турци су из оближњег заробљеничког логора изазивали војнике ужичког пука да немају храброг човека који сме изаћи на мегдан њиховом професионалном рвачу. Јунак се ипак нашао, изазов је прихватио Никола Кокорина. Ухватио се укоштац са противником и после узбудљиве борбе Николина снага је сломила Турчинову умешност. Задивљен умећем рвачког аматера, поражени рвач је победнику поклонио трофејни сат добијен од султана поводом освојеног шампионата Турске.
После похода преко ледом окованих Проклетија и опоравка у благодетима медитеранске климе, Никола је стигао на кајмакчаланске положаје. Уместо сунцем обасјаног Крфа и прелепих Гркиња поново је гледао у претеће митраљеске цеви мрских непријатеља. Док је храбро јуришао ка утврђењима на Безименој коси, бугарски митраљески рафал разнео му је леву ногу. Преко лешевима прекривеног разбојишта, из тог пакла изнео га је комшија Маринко Раковић. Тешке ране су биле непремостив проблем за медицинско особље у Солуну, стога је одмах транспортован у француску болницу у Бизерти. После прегледа лекарски конзилијум констатује да је једино решење ампутација ноге и саопштава је рањенику.
– Војниче, ако желите да живите, ногу морамо сећи!
Никола се на тренутак замислио. Зар уместо чежљивих погледа златиборских девојака и ужичких шипарица, морам сагињати главу пред сажаљивим погледом сваког пролазника. Као и на Куманову, Брегалници и ратиштима Солунског фронта, јунак је и у болничком кревету храбро гледао смрти у очи.
– Господо, вама велико хвала на пажњи и труду, али ногу ми немојте сећи. Ја у моју Чајетину желим да уђем као нормалан човек и јунак, а не као богаљ.
Своје драге укућане, многе пријатеље и родну Чајетину никад више није видео. Није доживео да своје јуначке груди окити Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима и Албанском споменицом, примила их је мајка Стана и до смрти се поносила својим Николом. Оплакивала је мати свога сина, ништа мање није туговао и брат Влајко. Душе би лакше преболеле тугу да су бар знале где му је гроб, да га могу посетити, воштаницу запалити, тамњаном окадити. Нико од ратника није знао Николину судбину, сви су слегали раменима, последњу вест донео је Маринко Раковић. Кад није успео да пронађе гроб и на њему запали воштаницу, Влајко је пред смрт оставио аманет шесторици својих синова да неко од њих то учини. Завештање је испунио најмађи.
Као члан меморијалног похода српским војничким гробљима у Тунису, јуна 2003. године, Миленко Кокорина, агроном из Чајетине сгигао је на гробље у Мензел Бургиби. Ишао је од крста до крста, који су симболизовали војничку сабљу забодену у земљу, брисао патину са металних плочица на којима су исписани подаци о покојнику. У једном тренутку је узвикнуо: Ево! То је он! “Никола Кокорина, поднаредник четвртог пешадијског пука. Рођен у Чајетини 1888. године, умро 1916. године у Бизерти”. Видно потресен Миленко је извадио воштаницу и запално, а присутне послужио ужичком клековачом за покој душе свог стрица. Потом је гроб посуо златиборском земљом, узетом испод прага Николине родне куће, за којом је вечно чезнуо. На овом дирљивом парастосу Мнленко је осећао и тугу и радост, тугу јер је младост његовог претка остала у овом врелом афричком песку, далеко од златиборских поља окићених нарцисима, а радост што је коначно испунио очев аманет.
