Na prvi pogled padala je u oči njegova markantna, snažna i lepo izvajana figura, dok su prvi kontakti otkrivali skromnog, blagorodnog i simpatičnog veseljaka. Ove fizičke i karakterne osobine plenile su i izazivale opšte simpatije. Osim toga postojalo je uverenje da je Nikola Kokorina bio jedan od najhrabrijih zlatiborskih ratnika i čovek visokih moralnih kvaliteta.
Nikola je rođen 2. avgusta 1888. godine u Šipoviku, periferiji varošice Čajetine. Roditelji Miloš i Stana živeli su na maloj krševitoj okućnici na kojoj nije bilo mesta za sve ukućane. Čim je stasao, Nikola se prihvatio ugostiteljskih poslova u Papovoj mehani u Čajetini, restoranu Mijaila Jevremovića na Palisadu i užičkim kafanama. Posao je 1909. godine morao prekinuti da odsluži vojni rok u 3. četi, 2. bataljona, IV pešadijskog puka. Pod zastavom ove vojne formacije krenuo je u Balkanske ratove i prošao slavom ovenčana ratna polja od Kumanova do Bregalnice. Od prvog dana se isticao junaštvom, posebno na Bakarnom guvnu, gde je bio ranjen u levu nogu, ali bez težih posledica.
Nikolini najbolji drugovi sa ponosom su prepričavali jedan njegov zanimljiv ratni doživljaj. U predahu dva balkanska rata, Turci su iz obližnjeg zarobljeničkog logora izazivali vojnike užičkog puka da nemaju hrabrog čoveka koji sme izaći na megdan njihovom profesionalnom rvaču. Junak se ipak našao, izazov je prihvatio Nikola Kokorina. Uhvatio se ukoštac sa protivnikom i posle uzbudljive borbe Nikolina snaga je slomila Turčinovu umešnost. Zadivljen umećem rvačkog amatera, poraženi rvač je pobedniku poklonio trofejni sat dobijen od sultana povodom osvojenog šampionata Turske.
Posle pohoda preko ledom okovanih Prokletija i oporavka u blagodetima mediteranske klime, Nikola je stigao na kajmakčalanske položaje. Umesto suncem obasjanog Krfa i prelepih Grkinja ponovo je gledao u preteće mitraljeske cevi mrskih neprijatelja. Dok je hrabro jurišao ka utvrđenjima na Bezimenoj kosi, bugarski mitraljeski rafal razneo mu je levu nogu. Preko leševima prekrivenog razbojišta, iz tog pakla izneo ga je komšija Marinko Raković. Teške rane su bile nepremostiv problem za medicinsko osoblje u Solunu, stoga je odmah transportovan u francusku bolnicu u Bizerti. Posle pregleda lekarski konzilijum konstatuje da je jedino rešenje amputacija noge i saopštava je ranjeniku.
– Vojniče, ako želite da živite, nogu moramo seći!
Nikola se na trenutak zamislio. Zar umesto čežljivih pogleda zlatiborskih devojaka i užičkih šiparica, moram saginjati glavu pred sažaljivim pogledom svakog prolaznika. Kao i na Kumanovu, Bregalnici i ratištima Solunskog fronta, junak je i u bolničkom krevetu hrabro gledao smrti u oči.
– Gospodo, vama veliko hvala na pažnji i trudu, ali nogu mi nemojte seći. Ja u moju Čajetinu želim da uđem kao normalan čovek i junak, a ne kao bogalj.
Svoje drage ukućane, mnoge prijatelje i rodnu Čajetinu nikad više nije video. Nije doživeo da svoje junačke grudi okiti Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima i Albanskom spomenicom, primila ih je majka Stana i do smrti se ponosila svojim Nikolom. Oplakivala je mati svoga sina, ništa manje nije tugovao i brat Vlajko. Duše bi lakše prebolele tugu da su bar znale gde mu je grob, da ga mogu posetiti, voštanicu zapaliti, tamnjanom okaditi. Niko od ratnika nije znao Nikolinu sudbinu, svi su slegali ramenima, poslednju vest doneo je Marinko Raković. Kad nije uspeo da pronađe grob i na njemu zapali voštanicu, Vlajko je pred smrt ostavio amanet šestorici svojih sinova da neko od njih to učini. Zaveštanje je ispunio najmađi.
Kao član memorijalnog pohoda srpskim vojničkim grobljima u Tunisu, juna 2003. godine, Milenko Kokorina, agronom iz Čajetine sgigao je na groblje u Menzel Burgibi. Išao je od krsta do krsta, koji su simbolizovali vojničku sablju zabodenu u zemlju, brisao patinu sa metalnih pločica na kojima su ispisani podaci o pokojniku. U jednom trenutku je uzviknuo: Evo! To je on! “Nikola Kokorina, podnarednik četvrtog pešadijskog puka. Rođen u Čajetini 1888. godine, umro 1916. godine u Bizerti”. Vidno potresen Milenko je izvadio voštanicu i zapalno, a prisutne poslužio užičkom klekovačom za pokoj duše svog strica. Potom je grob posuo zlatiborskom zemljom, uzetom ispod praga Nikoline rodne kuće, za kojom je večno čeznuo. Na ovom dirljivom parastosu Mnlenko je osećao i tugu i radost, tugu jer je mladost njegovog pretka ostala u ovom vrelom afričkom pesku, daleko od zlatiborskih polja okićenih narcisima, a radost što je konačno ispunio očev amanet.
