Данас је од старог ужичког Касапчића моста остала само напукла камена плоча. Камену плочу, са стиховима са срушеног Касапчића моста, нашао је у Ђетињи, близу своје воденице (данас је ту кафе “Ловац”), Драго Петровић, од Ужичана тада зван Драго-Ћопо воденичар, који ју је извадио из ледом оковане Ђетиње у децембру 1944.год. Поклонио ју је Народном музеју у коме се и даље налази. Иначе, Драгољуб Драго Петровић (1899 – 1974) је ужичка знаменитост, као и његова воденица, која је поред Зрњове воденице представљала леп пример ужичког градитељства.
Драго је био веома бистар човек. Снадбевао је градске пекаре брашном. И не само то, бавио се за то време необичним пословима. 1921. године је организовао у великој сали Хотела “Златибор” филмске пројекције, за које је штампао повелике плахате. Позивао је Ужичане да виде “слике које иду”.
Моји стари су ми причали да када су се на платну појавили српски војници на Солунском фронту, присутни су направили праве овације. Већ сам помињао тада чувену Драгову плажу у претходним приповдањима, коју је изградио испред воденице на јазу. Нисам рекао да је на улазу изградио пространи павиљон са столом и клупама, где су гости могли да поред малога бука, који се сливао у воденицу, уживају у специјалитетима Драгове кухиње. Цена улаза на “Драгову плажу” била је увек један динар, а када је подигао на два, избио је “штрајк купача”, па је морао да врати стару цену. Драгова плажа је радила све до ратне 1941, када је престала да постоји, а Драго је остао запамћен као пример промућурног и предузимљивог духа старог Ужица.
