Užički toponimi iz starog, lepog Užica su ustvari oznake podsećanja na onu stvarnu dušu, prirodu posebnoga erskog bića Užičana. Nikada mi nije žao tog vremena koje sam koristio da otkrijem nešto zaboravljeno, precrtano i uništeno od nekih koji nemaju taj osećaj zavičaja. Iako je zavičaj najsnažnije podneblje ljudkoga duha, koje duboko u nama odjekuje gde god krenemo, čak i sa namerom da otkrivamo neke nove svetske divote. Srodan mladalačkom biću ličnosti, blizak snovima, taj osećaj nas protrese iznenada i ozari novim emocijama u dosadnoj svakodnevici kad saznamo nešto novo. Da ne želimo da se oporavimo od takve emocije.
Kako da ne otkrijem gde je bilo to mesto sa takvim predivnim nazivom “Biser voda”. I zamislite igru slučaja, taj prostor je na desnoj obali, preko puta mesta u Omladinskoj 28, gde živim svoj dosadašnji život, prvo u staroj kući dede pekara Vitomira Kovačevića, a danas u dobrom stanu u onoj lepoj novo zgradi koja krasi Omladinsku ulicu. Tu, preko puta, od arhitekte naruženog sa lokalima, starog ćirinog železničkog mosta.
Taj prostor lepoga imena “Biser voda”, bio je baš tu na desnoj obali Đetinje, od zgrade Crvenog Krsta do današnjeg sačuvane kupole vodotornja nekadašnje Ložionice, danas u sklopu Vatrogasnog doma.
Kratki brzaci Đetinje pod sunčevom svetlošću rasipaju biser kapi po koritu reke. Iz tog utiska se pojavio taj naziv biser voda, to bi bilo najobičnije objašnjenje. Naravno Užice ima uvek i zaboravljenu legenda, kada su u pitanju njegovi toponimi. Vile rusalke sa grana debelih vrba kojih je bilo tu, i u mom detinjstvu, mladosti uz obalu Đetinje posipale su biserjem ovaj deo prelepe reke.
Rođeni Užičanin, istoričar Rile Bogdanović (1932.), je tu kod železničkog mosta označio plažu. Moja baba Mara mi je pričala da na tom mesti, gde i danas ima taj poveći vir, u njenoj mladosti lepe užičke devojke su uz pesmu belile rublje i kupale se. Zbog njihovih “biser-grla” se pojavio taj naziv toga dela Đetinje. Obe priče su nastale iz tkanja svetlosti i zaista ovaj naziv ne treba zaboraviti.
Dole niz ćirinu prugu, gde danas skreće Banjička ulica, koja deli Dovarje i Krčagovo, sećam se u obali brda Dovarja, ispod groblja, pored ćirine pruge, bio je izvor koji su želazničari lepo uredili sa malim bazenčićem u kome su plivali ukrasni japanski šarani. Kad god sam išao u otpad, koji je bio tu u blizini kod skretanja za Adu, uvek sam sa tog izvora pio vode. Zvao se “Biser voda”, siguran sam, po tom starom sada ponovo otkrivenom, užičkom toponimu.
Lepo je i sada u delu šetališta pored Đetinje “Biser Vode”. Tu su se posle dugo vremena, posle nekoliko godina kad je Đetinju prestala da boji i truje Tkačnica, kad su se doselile divlje patke i guske, pojavile i vidre. Baš tu, u samom cetru Užica. Ovde gde je zaboravljena “Biser voda”. Često Užičani koji silaze do reke sa ribolovačkim štapovima, tu kod Biser vode i u njenoj bliskoj okolini, ulove po koji kapitalni primerak potočne pastrmke. Moj predlog je da u budućnosti taj deo naše reke lepotice označimo nekim umetničkim delima koja bi nam mogli napraviti mladi iz užičke umetničke škole nadahnuti lepim nazivom. I ta škola se nalazi baš uz deo reke lepoga, ali sagubljenog naziva u vremenu. Vreme je za nezaborav uz pomoć umetnosti.
