Sećam se moje osnovne škole Dušan Jerković prve polovine šezdesetih godina. Podovi su bili olajisani, nameštaj skroman – skamije i tek ponešto još. Delila se užina, najčešće kajzerice sa salamom ili džemom sa kuvanim mlekom (u prahu), koje je donošeno u velikim metalnim, emajliranim bokalima, a đaci su donosili svoje lončiće. Poslužitelji su delili i užinu. Bilo je raznih vannastavnih aktivnosti – sletova, kroseva, aktivnosti Crvenog krsta, školske zadruge, sportskih takmičenja, šahovske sekcije, foto sekcije i filatelista, maskenbala. Nismo imali igralište. Fiskulturu je predavala moja mama, nastavnica Vera, majstor za pripremu sletskih vežbi. A gro vremena časova fifiskultusre provodila je u Velikom parku, na Livadku ili Vlajkovom stadionu…
U petom i šestom razredu imali smo i lepo pisanje. Mastilom, držaljom i perom tj. nalivperom smo pisali pismene zadatke u vežbankama i posebnim specijalnim sveskama. Imali smo i predmet domaćnstvo. Uvek kada smo imali pismeni bio sam umazan mastilom. Umakalo se u flašicu s mastilom. Kasnije smo pisali penkalama koje se punilo mastilom kao špric, ili su se u njega stavljale patrone već napunjene mastilom. Sa držaljom sa perom i tušem smo crtali na likovnom. Pisanje perom zvali smo krasnopisom. E za to je trebalo dosta truda, ali su diplome, đačke knjižice, svedočanstva i posvete na knjigama bila ispisana divnim rukopisom.
Tada je bio rukopis, a ne švrakopis. A neki su koristili naliv pero i kao hladno oružje, za boc-boc …
Fotografija pribor za pisanje i crtanje nalivperom
