Дошао пре рата министар Маринковић са пратњом на Златибор у Рибницу, да се одмора. Наредио да буде мир и тишина док је он ту присутан, да не буде разговора са брда на брдо „из вика“.
Били ту другари, ужичке ерске шаљивџије архивар Милан Милекић и адвокат Сима Терзић неколико дана у лову, боравили у овој оази мира и тишине на конаку Акционарског друштва „Златибор“. Оба пркосни, реше да наредбу изиграју, Милекић измакне у брдо и почне да дозива Симу:
– Ај, Симо Терзићу, ај Симо!!!
– Шта је море шта… одговара му овај испред министрове виле.
– Јеси ли чуо да је министар забранио да се виче по нашем Златибору!
Кад министар то чу, одмах повуче наредбу. А Симо и Милекић се слатко насмејаше и кренуше за керовима у лов на зечеве…
