Februar 1966. godine

258
Proširena je užička građevinska zona
Proširena je užička građevinska zona

Savet za komunalne poslove i urbanizam je predložio da se u Užicu i Sevojnu proširi uži građevinski rejon, zbog velikog priliva novog stanovništva i masovne izgradnje stanova. Zona rejona je proširena na celu Turicu, Sinjevac, do Dubokog potoka, preko puta za Bajnu Baštu, prelaza ispod Cerovića brda i spuštala se do doma učenika na krivini Koštice. Odatle se poklapala sa starom granicom Buara obuhvatajući Gornju Poru. Tu je granicu imala iza magacina sirove kože, pa je sekla Gluvaćki potok iza Marinog brega, zahvatajući naselje Gluvaće. Pored Pantovića kuća zona se spuštala na Carinski potok, obuhvatajući Gornju Lazovinu (Gušterova ulica), Sekulića naselje do Mendina brda, preko pruge ispod Orlovca do mosta u Adi, rekom kroz Veliki park, grebenom Malog i Velikog Zabučja sa zgradama iznad Ciganske mahale, izlazeći na put iznad stare centrale, na plaži, do centrale u Turici obuhvatajući predionicu. Tu se krug zatvarao.

Ova odluka je pripomogla da se legalizuje ogroman broj bespravno podignutih kućičaka, čudnih objekata. Oni koji su živeli u selima oko Užica iznenada su postali gradski Užičani.

Predstavljen je i novi urbanistički plan naselja “Koštica”, po kome na prostoru od 6,5 hektara mogu da se izgrade 54 dvospratna i jednospratna objekta za individualnu izgradnju.

Šetnja desnom obalom Đetinje, pređemo drveni most i već smo kućici
Šetnja desnom obalom Đetinje, pređemo drveni most i već smo kućici

Šesnaestog decembra 1945. godine pušten je u saobraćaj drveni most preko Đetinje i predstavljen kao velika pobeda posleratne izgradnje, tada se nalazio pored “Sokolane” (na njegovom mestu je danas betonski most koji vodi na autobusku stanicu). Trajao je 20 godina i olakšavo je saobraćaj sa Zlatiborom Crnom Gorom, Sandžakom. Poslednjih godina je služio pešacima, jer drvena konstrukcija nije bila dovoljno jaka da izdrži sve življi saobraćaj teških kamiona i autobusa. Njegovu ulogu je preuzeo novi most, tada kod železničke stanice, danas kod javne garaže. Rešeno je da se ovaj most sruši na opštu žalost stanovnika Malog Zabučja, Zlatiborske ulice koji su nakon rušenja morali da idu preko drugog drvenog mosta u Međaju i pomenutim novim mostom.

U Užicu su ove zime bili veoma popularni film o Vinetuu i Old Šeterhendu, rađen po romanu Karla Maja, u to vreme jednog od najpopularnijih pisaca u Srbiji. Retko je ko znao da je Vinetu bio Srbin. Glumac Gojko Mitić koji je glumio pod imenom Pjer Bris, Srbin iz Leskovca, igrao je Vinetua, najslavnijeg Indijanca u istoriji evropske kinematografije. Slavni Mitić je za nemačku kinematografiju snimio 25 igranih filmova i isto toliko televizijskih o Vinetuu, i 40 godina bio “srpski brend” u Nemačkoj. Isto tako, retko ko zna da ga je igrom slučaja u toj ulozi na filmskom platnu devedesetih godina zamenio opet Srbin Prokupčanin Ivica Zdravković…

Filmski svet iz 1966, na naslovnoj Vinetu i Old Šeterhend
Filmski svet iz 1966, na naslovnoj Vinetu i Old Šeterhend

U bioskopu su se prikazivali filmovi: “Babbi”, “Crna Lala”, “Ispit savesti” a u Domu “Strelac u zelenom”, “Tragom brodolomnika”. U bioskopima mesta je bilo sve manje, a tapkaroša sve više. Tu blizu, u tada najelitnijem užičkom restoranu “Gradskoj kavani” u sali na spratu svirao je orkestar Miloša Broćića.

U pozorištu je izvedena premijera komedije “Silom direktor”, u ovoj prestavi su premijerno nastupili i novi članovi glumačke ekipe – Marko Dautović, Dragan Dimitrijević, Branko Stefanović. Oni su bili zamena završnog glumca Milojka Topalovića, odličnu Ankicu Stanojević i Sandru Štrof i Radomira Pavlova.

U kafani “Breza” se vodio ovakav razgovor između kelnera i gosta trgovca iz obližnje prodavnice:
Trgovac: Daj mi salatu od ajvara.
Kelner: Nema.
Trgovac: Kakvi ste vi ugostitelji, kad nemate jednu običnu salatu od ajvara?
Kelner: Imaš li ti “Silver” žileta?
Trgovac: Dođi sutra. Imaću…
Kelner: Navrati i ti sutra. Biće ajvara.

U užičkoj biblioteci je otvoreno novo odeljenje “Zavičajno odeljenje”, o kome se brinula Cveta Grujičić. Tada je nabavljeno 100 knjiga, 29 vrsta listova, 7 vrsta časopisa, 100 fotografija, 20 rukopisa. Sve je to bilo obrađeno kataloški.

Dvanestog februara otvorena je nova pošta na Trgu, ista što je srušiše NATO agresori, u njoj je ugrađena nova automatska telefonska centrala. Užičani posle prekida od 13 do do 16 časova su imali petocifrene telefonske brojeve.

Posebna generacija užičke Slobode iz 1966.
Posebna generacija užičke Slobode iz 1966.

Okružni sud u Užicu je oslobodio novinara “Vesti” Đorđa Pilčevića, koga je tužio za klevetu i uvredu Miloš Petrović komercijalni direktor zemljoradničke zadruge u Srednjoj reci. I to zbog članka “Da li je odzvonilo divljim strugarama na Goliji”, “Komercijalni direktor vrši usluge trećim licima konkurišući tako svojoj zadruzi”. Na kraju se ispostavilo da je novinar Pilčević pisao na osnovu činjenica, što potvrđuje kvalitet tadašnjih “Vesti”.

Počela je nova fudbalska sezona. “Sloboda” se sastala sa beogradskim “Radničkim” i pobedila na Stadionu 24. septembar sa 3:1 pred više od 4000 gledalaca. Golove za Užičane su dali Gardić, Slović i Pavlović. U Užicu je odjeknulo 3 puta ono gromoglasno goooooll!!!

Na fotografiji je generacija Slobode iz 1966, sa nekoliko budućih reprezentativaca: Đorić, Martinović, Krivokuća, Dogandžić, Klipa, Jokić, Pavlović, Tomić, Slović, Terzić, Radivojević.