Претходне слике можете погледати у првом делу ове приче о Љубиши Ђенићу…
7. После одласка Турака, седамдесетих година 19. века, Ужице доживљава нови привредни и културни успон, и подизње нових и савремених зграда. Горње три су: Уроша Пешића, трговца, који је живео преко сто година, пивница Два багрема коју је у “Дошљацима” описао Милутин Ускоковић, као састајалиште ужичких социјалиста, а до ње чувена манифактурна трговина Владана Пантовића, горе на спрату једно време Окружно начелство. Пешићеву кућу порушило је бомбардовање Ужица за време окупације, а друге две однела је комунистичка изградња, када је рушено Ужице и грађено Титово Ужице. На њиховим местима је подигнута башта Хотела “Палас” и Инвестициона – комерцијална банка. Раније та зграда, где је била радња Пантовића трговца и Окружно начелство, била је власништво познатога ужичкога проте Гаврила Поповића.
8. Стари путописци забележили су да је Ужице имало преко седамдесет јавних чесама и по води било је један од најбогатијих градова у Србији. Засушиле су већином изградњом савременог водовода уочи другог светског рата. Љубиша Р Ђенић нацртао је чесму опанчарског еснафа на Старој пијаци. Пренешена је у фонтану испред Граске каване када је изграђен Трг партизана., па враћена на место где се сад налази. На Житном пијацу је била чема коју је подигла Ужичка трговачка омладина 1896. године.
9. Део Главне улице – магистале и летовалишта, звано Липа. на ком је после рата изграђен велики стабено – пословни комплекс зграда. У првој згради здесна била је књижара Павла Топаловића, првог издавача дописница са сликама Ужица. После Првог светског рата на овом делу Липе отворен је други модеран Ужички Хотел “Париз”. До времена председника општине Зорана Вујовића део Главне улице тада се звао Маршала Тита.
10. Курлагино Раскршће у турском делу вароши. У њему се 1832. збио крвави сукоб под именом “Курлагина буна”. То се место и данас зове Курлагиним Раскршћем. Вучић Курлага из Стапара, дугогодишњи хајдук, 1825. постављен је за буљубашу на шарганској караули. Ту је дошао у сукоб са Турчином Кусовом. А потом, кад је једном дошао у Ужице и прошао поред Кусовљева, пред њега испадне Турчин са двема малим пушкама. Обе затаје, а Курлагин пиштољ усмрти Турчина. Распали се сукоб у ком је више лица рањено, а Курлага убијен. Због сукоба Књаз Милош је морао је све Србе – Ужичане изместити у Пожегу. Тек 1835. враћени су у Ужице.
11. Царина Варош
12. Почетком 20. века, Ужице је за чиновнике српски Сибир! Ипак је и врло важна саобраћајница у којој превоз врше кириџиски каравани. На свим улазима у варош дочекивали су их ковачко – коларске и поткивачке радионице. На слици кафана која се данас зове Зелени пијац и до Другог светског рата било је двадесет ковача, колара и поткивача, и та се улица незванично звала Ковачки сокак.
13. Куће на Царини подигнуте су у првој половини 19 века, пре великог пожара 1862, кад је тај део Ужица био насељен само Србима. Са сваког гледишта ове зграде су заслужиле државну заштиту, с целим крајем, као у неком природном музеју. Као и обично ужички урбанисти ни тада то нису схватили…
14. Кућа Станића на Царини, Немањина улица број 14. Зграда припада старој српској и балканској архитектури. То је једна од најлепших старих веома ретких зграда у Ужицу. Припадала је познатој ужичкој породици Станићић и у њеном власништву била преко 100 година. Зграда је под заштитом Републичког завода за заштиту споменика културе.
15. Стара болница на Царини
16. Кућа у некадашњој улици Миладина Поповића. У њој је одрастао и школовао се Димитрије “Диле” или “Туца” Туцовић, касније вођа Социјалистичке демократске странке у Србији, рођен у Гостиљу 1. маја 1881. Негов отац, прота јеврем Туцовић је купио ову кућу у Ужицу и преселио се ради школовања деце. Данас је кућа власништво породице Ђерић.
Остатак слика у трећем делу приче…
