Михаило Грбић био је вођа летачке групе “Златибор”, секретар је био Божо Киш. Једрилицу “Летећи ђаво” су морали регистровати, то су учинили и од Ваздухопловног савеза су добили одобрење да могу са њом да лете.
Први лет је направљен са Доварја, са места где се данас налази споменик “Ломача”, спаљеним партизанима, према Крчагову које је тада било ледина без кућа и фабрика. Из радионице једрилицу су расклопљену на двоколицама, које је вукао камион, транспотовали до на Доварје. То је био велики догађај за Ужице. Те 1935. године у Крчагову се окупила маса света која је бурно поздравила Калчов историјски лет, са Доварја у Крчагово који је трајао петнестак секунди и био дуг 300-400 метара. Након неколико летова у Крчагову летелица је транспортована на Златибор, на Смиљанске закосе, где су услови за падинско летење одлични. Ту се уз повољан ветар и уз добру термику летело дуже од 15 минута.
На овој једрилици, која је била једносед, једини је Калчо летео. У то време на Златибору је једриличарску школу имао београдски Академски аеро клуб. Они су имали једрилице двоседе које су звали “Циклинг”. Како би била штета да неко необучен разлупа новог “Летећег ђавола”. Разменили су га са Београђанима за двоседу једрилицу. На њој је у Крчагову летело неколико Ужичана, а међу њима Радоје Љубичић, тада пекарски шегрт, а касније генерал ЈНА и народни херој. Његово име носи Техничка школа у Ужицу.
Калчо је постао заљубљеник у једриличарство, главни инструктор летења младим Ужичанима једриличарима и пионир ваздухопловства у ужичком крају. Године 1936. Калчо одлази у Мостар где је радио као хонорарни наставник у пилотској школи, наредне године се са школом сели у Краљево, где остаје до 1940. године. Након полагања испита активира се у војсци у чину капетана 1939. године. Други светски рат га затиче у Скопљу. Заробљен је у Никшићу од италијанских агресора 17. априла 1941. године, када је са другим пилотима требао пребацивати злато Краљевине Југославије. У то време када је сам снимао његова сећања имао је оргинални списак са бројевима сандука у којима се налазило злато…
Од тада почиње његово четворогодишње робовање по логорима у Италији, Француској, Немачкој… Након ослобођења из логора, враћа се у земљу с првом групом пилота и одмах се укључује у ратну авијацију новостворене државе. Следе сталне преобуке на новим и новим машинама, прелазак са клипних на млазне авионе, напредовање у служби све до чина потпуковника са чиме 1963, након 42 године радног стажа и 34 године летења, одлази у пензију. Био је један од првих наставника у ратном ваздухопловству нове Југославије, распоређен у Ваздухопловно училиште у Панчеву, као наставник технике летења. Обављао је разне војне дужности у Вадухопловном пробном центру у Батајници. Био је, поред осталог, и пробни пилот, касније помоћник управника Ваздухопловне академије. Бавио се и техничким иновацијама. Израдио је уређај за дупло кочење на школским авионима, за шта је награђен. Умро је у Београду 1999. године. Овај посебан Ужичанин као да је био рођен за пилота.
