Gospodin konobar Milan Lučić i njegova sećanja (prvi deo)

233

„Ugostititelji su ti od kojih najviše zavisi da li će im gosti doći. Nije tu džep posetioca najbitniji. Svako će sa malo para rado ući tamo gde ga lepo dočekaju.“ Milan Lučić

Milan Lučić, jedan od najboljih užičkih ugostititelja, rano je ostao bez oca, koji je za vreme Prvog svetskog rata umro na Krfu. Majka je želela da mu omogući da se što pre domogne svog parčeta hleba. Upisala ga je u užičku zanatsku školu. Nije bio zadovoljan što će biti radnik u ugostititeljstvu, tj. konobar i služiti druge. Iako je ovaj poziv u njegovom životu bio stalan, nije ga u životu menjao, ali je rekao da ga ne bi ponovo izabrao…

Dok sam razgovarao sa njim nekoliko puta tokom njegovog dugog penzionerskog staža, osećao sam kako između nas struji vreme skupljeno u misaonoj bori njegovog čistoga čela. Iz nje je izlazilo bogato životno i radno iskustvo, bio je to poseban Užičanin posebno u svom ugostiteljskom poslu.

Mladi Milan Lučić na vratima prve kafane u kojoj je radio
Mladi Milan Lučić na vratima prve kafane u kojoj je radio

Elagantan, gospodskog izgleda, sa obaveznom belom maramicom u malom džepu sakoa. Izbrijan „tri milimetra ispod kože“, kako dolikuje čoveku koji je čitav svoj radni vek proveo dočekujući goste. Često je goste posluživao, iako je bio rukovodilac ugostiteljskog objekta, uvek se trudio da im bude što ugodnije, prijatnije, toplije. Moj komšija Milan Lučić je bio jedan od onih Užičana čijim se trudom i radom dičilo užičko ugostiteljstvo. Bio je posleratni legendarni dugogodišnji direktor Hotela Palas, koji je bio najluksuzniji lokal u gradu dok je on brinuo o njemu. Kažu da je i Tito tu rado svraćao na proputovanjima, iako se Gradska kavana naprezala da mu taj primat preotme.

Gospodin konobar se na poslu držao određenih principa. Sa osobljem ipak na odstojanju, znalo se ko drži visak, sa radnicima nije na poslu ni pio, ni jeo. Svako je znao šta mu je obaveza i gde mu je mesto. Prema svima je imao isti stav, što su svi znali da cene i poštuju. Rekao je da su ga svi slušali, mada je naglasio da ne zna da li je bio uvek u pravu:

„Nisu se ljutili kad zbog posla odredim da dođu i rade prekovremeno, ako gosti dođu. U svakom poslu ima nezadovoljnih, a to su, po meni, oni koji nisu trpeli disciplinu, rad i red, a ja sam baš to tražio od svih, jer sam i sam bio takav. Ljudi su mi zato verovali i nisu zamerali. Nikad nisam podneo prijavu protiv radnika, niko nije zbog mene kažnjen. Bilo je i teških reči između mene i pojedinaca, ali to sve u četiri oka. Nikad javno ničije dostojanstvo nisam povredio. Sve je to bilo zbog ugleda kuće u kojoj smo zajedno ’služili’.“

Kakav je gospodin Lučić bio direktor i dan danas pamte mnogi stariji Užičani. Kažu da se to moglo najbolje uočiti po ponašanju osoblja. Ako je direktor onaj pravi, onda su takvi i kuvari i konobari. Mnogi pamte konobare koje je Milan obučavao: Apa, Ljubišu Burlu, Brka, Pana, Ivicu i drugi. Uvek su izgledali kao da su iskoračili iz nekog izloga lepog ukusa i elegancije. Svaki je na najmanji pokret gosta već istog trena bio na usluzi. Nije nijednog od njih bilo potrebe zvati, tako ih je Milan učio. Svaki gost je za njih je bio kao svetinja, tako su se odnosili i prema nama gimnazijalcima. Jedino nam je konobar Apo poneki put skrenuo pažnju, kada bi zauzeli više stolova u bašti Palasa, a ništa nismo naručili sem vode, da vode ima kolika nam duša ište na esnafskoj česmi kod Parčića, da je isti slučaj i na česmi prote Gavrila kod crkve…

Daleko od toga da je gospostveni Milan Lučić zavodio čeličnu disciplinu, ali je bilo uobičajno da vrši „smotru“ osoblja. Kako savremenici kažu, zatim bi zavirivao u svako ćoše kuhinje, hotelskih soba i restoranskih sala. Ništa mu nije moglo promaći, morao se sam uveriti kako dolikuje ustanovi kojom on upravlja. Tako je bilo svaki dan, pričali su mi svi koji su sa njim sarađivali ili su ga poznavali. Prvi na posao, poslednji s posla, tek kad druga smena ode i portiri krenu da zaključavaju ulazna vrata.

Stari, penzioner Milan Lučić
Stari, penzioner Milan Lučić

Zaista se Milan Lučić naradio 51 godinu, gotovo od malih nogu. U penziju je otišao 1973. godine, kad je jedna grupa ljudi Slogu dovela gotovo u ćorsokak. Nije bio član SK, a tada se tražilo da ljudi na rukovodećim funkcijama budu partijski organizovani, pa je ponudio ostavku. Zatim je jednu godinu radio u inostranstvu. Imao je ponudu da kao dokazani stručnjak svoga posla, radi u ugostiteljskim objektima na Jadranu. To je odbio i povukao se u penzionerski život. Govorio je:

„Dobro je dok o meni brine supruga Caca, sinovi snahe i unuci. Svi su tu da ne osetim težinu godina koje nosim na leđima“. Da bi održao nekadašnju kondiciju, kad je po ceo dan bio na nogama, redovno je pešačio do Zabučja ili plaže… U to vreme krajem devedesetih godina gospodin Lučić, koji je već dugo bio u penziji, zažalio je što je Sloga upropašćavana i što će se po njegovom mišljenju teško naći rešenje i čoveka koji je može izvući iz teškoća. Verovao je da su to posledice ukupnog kriznog života u devedesetim godinama 20 veka, nesređenog stanja u zemlji…

Gospodin konobar, najbolji užički ugostitelj, Milan Lučić je preminuo 2016. godine u dubokoj starosti. Ko ga je znao, nikad ga nije mogao videti promenjenog raspoloženja, uvek tih, smiren, ne mnogo govorljiv, gotovo kao nezainetersovan i kad bi prolazio ulicom i kad bi prilazio gostu da ga posuluži. Bio je takav, samodisciplinovan i suzdržan po prirodi, nekako tajanstveno povučen u sebe.