Prvi užički džez trubač, Predrag Bato Jezdić

1160

Prozvan od svojih školskih drugova, gimnazijalaca, “Bato Truba”, cenjeni je užički arhitekta, boem i vrsni poznavalac džeza. Batov sin Oliver je nasledio očev talenat i sa uspehom nastupao kao klavijaturista u jugoslovenski poznatoj, niškoj pop grupi, “Galija”.

Predrag Bato Jezdić u vreme dok je nastupao s „Erama“ u Gradskoj Kavani
Predrag Bato Jezdić u vreme dok je nastupao s „Erama“ u Gradskoj Kavani

Relja Jezdić postavljen je za sudiju Okružnog suda u Užicu 1958. godine. Došao je sa porodicom iz Despotovca. Njegov sin Predrag, koga su svi od milja zvali Bato, tada je imao 13 godina, učio je 7 razred osnovne škole. Prvo se zainteresovao za sport. Sledbenici profesora Josipa Jehličke i tada mladoga profesora s DIF-a, Vlajka Kovačevića, iskusni gimnastičari, kasnije užičke urbane legende Sreten Dimitrijević, Siniša Milivojević, Momo Ostoić, Rade Vergović, Nikola Elez su ga privukli u Sokolanu, u to užičko sporsko i kulturno “svetilište”. Tu je redovno vežbao na raspoloživim spravama, uz asistenciju pomenutih starijih gimnastičara. Ipak, i u to vreme Bato je bio zainteresovan za pop muziku. Još od vremena provedenog u Despotovcu, u kući njegovog školskog druga Perice, u kojoj je bio jedini radio aparat na kom su čuli tu “magičnu muziku” Harija Belafonte i drugih pop pevača. Tada se po prvi put sreo sa singl pločama, koje je doneo iz Beograda Pericin ujak, sa kojih su čuli Litl Ričarda, Đorđa Marijanovića i mnoge druge “šlagere”.

U užičkom bioskopu “Zlatibor” na Bata su najveći uticaj izvršili muzički filmovi kao: “Priča o Glenu Mileru”, “Žene orkestra”, “Neizlečivo”, posle čega ga je truba zauvek osvojila. Bio je i na nekoliko živih svirki i igranki, “gde je truba bila glavna”. Imao je neizrecivu želju da bude deo neke ekipe na podijumu. To su bila maštanja jednoga dečaka, ali je vreme pokazalo da je bio talenat za trubu. Na jednom od gimnazijskih treninga, pažnju mu je privukao zvuk trube, koji je dolazio sa sprata. Napustio je “Arenu” (sala u Sokolani) i krenuo u “potragu” za tim zvukom: – “Ubrzo sam bio ispred vrata odakle se čula truba. Zakucao sam na vrata i u istom trenutku čuo “uđite”. Video sam momka s trubom i jednog starijeg čoveka. Učenik je bio Čola, a nastavnik Slavko Buzurović, inače saksofonita. Nisam gubio vreme, već sam odmah pitao da li mogu da se pridružim i vežbam trubu. Čika Slavko mi je potvrdno odgovorio i napomenuo da mi treba pismena saglasnost roditelja. Bio sam veoma vredan i disciplinovan učenik u ovoj svojevrsnoj muzičkoj školi. Nešto sam naučio, ali ne mnogo na planu melodija. Dobro sam upoznao istrument, a ‘na kvarno’ sam, kao dobar sluhista, naučio da sviram nekoliko omiljenih numera, da bih zadovoljio svoju dušu. Kada je Slavko Buzurović otišao iz Užica, nije prestao da radi ovaj muzički kabinet u Sokolani, neko od domara je imao ključ, tako da sam mogao dalje da koristim istrument i da budem redovan gost u ovom vežbalištu, baš kao i mnogi već formirani muzičari, koji su tu dolazili na vežbanje i razmenu iskustava.”
Tada je upoznao harmonikaša Miloša Broćića i mnoge druge vrsne užičke muzičare toga doba.

“Družio sam se sa klarinetistom Srećkom Nikolićem, bubnjarem Borkom, Slavkom Gajićem, koji je svirao klavir, kasnije postao direktor muzičke škole i doajen naše scene sa svojim elegijama. Bio je tu i Žarko Petrović, koji je poneki put uzimao trubu i svirao. Imao je običaj da me zove Hari Smit. Moj otac je shvatio koliko to meni znači i odlučio da mi kupi trubu, iako je ona vredela nekoliko njegovih plata. Kada je u moj život ušla ta čekoslovačka truba “Lignatone”, mojoj sreći nije bilo kraja. Tada sam išao u prvi razred gimnazije. Saznao sam da privatne časove daje vojni muzičar Duško Reljić. Radio je programski, a časove je držao na Rosuljama, u barakama bivše stomatološke ambulante. Vežbao sam u kući. Stanovali smo na glavnoj ulici, preko puta knjižare “Pobeda”. Verujem da me i dan-danas pamte ljudi sa korzoa i komšiluk, taj zvuk velikog radiusa, lako je “izlazio napolje”. Tek kasnije sam nabavio prigušivač “Denfer” i rešio problem sa komšijama. Školu trube, koja je trebala da traje 4 godine, završio sam za godinu i po i položio nižu muzičku školu sa pohvalom. Miloš Broćić mi je rekao da imam odličan ton i da mu u orkestru nedostaje upravo truba. Njegova ponuda me obradovala, ali je do mog konačnog pristanka prošlo dosta vremena, jer nisam želeo da se eksponiram kao trubač.”

Sem Predraga Bata Jezdića, bilo je još taletovanih mladih trubača u Užicu. Bili su to Pele Petronijević, Čola, Slobo Cigo, Srđan Novakov, koji je imao sopstvenu trubu “Signaricu”, Bato mu je davao časove. Pele i Čola su trajali neko vreme na sceni, dok ostali nisu imali dovoljno volje i strpljenja, pa su ubrzo odustali.

Prva postava „Era“ sa mladim gimnazijalcem Batom Jezdićem
Prva postava „Era“ sa mladim gimnazijalcem Batom Jezdićem

Godine 2006. godine sam razgovarao o svomu tome sa imenjakom, Predragom Batom Jezdićem, snimao sam ga na diktafon: – “Pošto sam prišao “Erama”, usledile su svirke, igranke, u Sokolani, pa u Gimnaziji, kasnije u Gradskoj kavani. Užičani su poznati kao ljubitelji zvuka trube, a ja mlad i vešt brzo sam stekao brojna poznanstva i simpatije devojaka. Sa sestrom Mirom prvi put sam odigrao rokenrol na igrankama u Gimnaziji. Igrali smo uz muziku koju smo ranije poznavali, oko nas se širio krug prisutnih, koji su gledali i aplaudirali. Na tim igrankama sam upoznao Užičane koji su mi i danas prijatelji. Mišo Zec, jednom me pozvao: “Dečko hajdemo kod mene da čuješ muziku koju ovde niko nema i za koju niko od njih nije čuo”. Imao je u to vreme izbor muzike za pamćenje – ‘London’ sa Bruk Benetonom, Litl Ričardom, Fets Dominom i drugim muzičarima tog doba… Igranke i svirke u užičkoj gimnaziji su bile izuzetno posećene. To je bilo i jedino mesto za zabavu omladine. U Dom JNA se nije moglo ući, a i nije nam bilo stalo, važila je zabrana za one koji nose “tarzanku”, farmermerice ili cipele sa trostrukim đonom, a većina je pratila modu. U gimnaziji mnoštvo mladih se “tiskalo” tražeći prostora za igru. Svi su igrali i to prilično dobro. Većina užičkih srednjoškolaca “iz grada” se prilično uredno oblačila u posebnim prilikama. Nosili su odela sa obaveznom kravatom i cipelama u modi. Najzaslužniji što se užička omladina lepo oblačila bio je majstor svoga zanata “Muto” (deda poznatog užiškog popularnog gitariste i kompozitora Srđana Milivojevića Sikca) i šnajdera s Carine koga su zvali Žan Mare. Popodne se dolazilo na jednu probu, a odelo je bilo sašiveno do večernjih časova. Obično je bilo kao saliveno.“

„Pored ‘domaćih’, redovnih posetilaca, ovim svirkama u gimnaziji su često prisustvovali i gosti iz raznih krajeva zemlje, koji su zahvaljujući eskurzijama stizali u Užice. Jedna od mlađih gošći prišla je orkestru i poželela da je držim za ruku dok sviram. Ispunio sam joj želju i odsvirao nekoliko numera jednom rukom. Naravno, Brole i ostali muzičari su se smeškali. Koliko se sećam, Crni Stefanović je u toj postavi svirao bubnjeve, a Mićo Korać je svirao gitaru. Korać je uz to lepo pevao aktuelne italijanske kancone. Kao gost, sa nama je često nastupao poznati pijanista Aco Revičin, tada na osluženju vojnog roka. Na oduševljenje gostiju Aco bi odsvirao nekoliko numera.“

„Bio sam treći razred gimnazije kada sam počeo da nastupam u Gradskoj kavani, imponovalo mi je da se nađem na takvom jednom elitnom mestu. Za vršnjake Gradska je bila “zabranjeno voće”, jer je “policiski čas” za srednjoškolce nastupao već u 10 sati. Što sam ovu barijeru uspeo da premostim, glavni “krivac” je Miloš Broćić, koji je direktoru gimnazije obećao da će lično voditi računa o meni i odgovarati za moje ponašanje… Pošto se sviralo petkom i subotom, ispunjavao sam školske obaveze. Postoji i anegdota o tome. Jednom na času biologije u gimnaziji profesorka Danica Konstatinović, razredni strešina mog razreda, skrenula mi je pažnju da odmah posle fajronta moram da idem kući. Složio sam se sa tim i rekao: “U redu, posle fajronta, posle ponoći, u 2 sigurno ću ići kući…”