„Оно што сам није хтео да каже старом краљу, Пашић је то чинио преко народног посланика и ужичког проте Милана Ђурића. А што краљ Петар није хтео лично да каже Пашићу у брк, то је, опет, ишло преко овог народног попа, са којим је био пријатељ од времена кад није био краљ, него кнез-емигрант на Цетињу.“ у својој бележници је записао наш књижевник Милован Витезовић.
Најзаслужнији за развој ужичког сабраћаја био је прота Милан Ђурић, ред је да се о њему нешто више каже. Рођен у Заовинама 1844. у породици свештеника, рођени борац. Године 1862. имао је 18 година, био је на богословији када су Турци бомбардовали Београд. Тада је створио идеал, слобода српског народа и чврсто утемељење српске државе. Почео је да се бави политиком као члан радикала од настанка ове странке. Када је 1875. пукла “Невесињска пушка”, био је један од најактивнијих у припреми добровољаца из ужичког краја. Два пута је одликован током Јаворког рата са Турцима, а на изборима 1878. биран за посланика за Народну скупштину. Као опозиционар је прогањан и хапшен једном речју злостављан. Морао је 1887. да побегне у Црну Гору, а одатле у Цариград. Године 1889. је помилован, вратио се у Ужице. Стигле су нове оптужбе да је учесник побуне против краља и припреме атентата. Добио је 20 година робије у тешким оковима и затворен у београдску тврђаву. Помилован је 1901. а после доласка Карађорђевића на власт наставио је да се бори за своју визију Србије у Народној скупштини. Народ га је волео, о њему су остале многе анегдоте, приче и песме. Најзаслужнији је за долазак “ћире” у Ужице.
Болестан, повукао се са војском преко Албаније и стигао до Италије у Рим, где је умро 1917. Његови посмртни остаци пренети су у Србију и уз највеће државне почасти сахрањени у Ужицу 1926. године. Поводом стогодишњице од смрти проте Милана, 2017.год, његов споменик на Доварју ужичка општина је обновила. Споменик, велике културно историјске вредности, висине три и по метра, грађен у форми обелиска од белог венчачког мермера, са украсним мотивима, ликом проте Ђурића у бронзи, рађен је по пројекту познатог руског архитекте Николаја Петровича Краснова, руског емигранта, који је оставио значајан траг у архитектури и уметност.
И тако, заслугом ужичког јуначког проте и средством државног зајма Задруга за подизање јавних зграда и других извора, од 1907. до 1912. године, са застојима и материјалним тешкоћама, изграђена је железничка пруга од Сталаћа до Ужица. Остварила се тежње проте Милана Ђурића и народна вишегодишња очекивања Ужичана, стигао је први воз у Ужице, а са њим и “Јевропа”.
