Јабланичани казују да је њихов мештанин Милисав Дидановић био висок, снажан и храбар човек, али из те људске громаде зрачила је доброта и скромност. Највећа врлина била му је солидарност са људима, посебно задовољство је осећао у приликама кад је сиромашним и немоћним могао да помогне на било који начин.
Родио се 16. јануара 1890. године у Јабланици, у породици земљорадника Петра и Милице, са којима је живео све до пунолетства и обављао пољопривредне послове.
Стални кадар и ратни период провео је у 3. чети, 2. батљона IV пука кадровског, од 1913. године, па све до рањавања 1915. године. Са својом јединицом рат је дочекао на вишеградском фронту, у саставу Ужичке војске. У првој већој борби, вођеној против аустроугарских снага 16. и 17. августа 1914. године на Бујаку, како стоји у званичним извештајима, посебним јунаштвом су се истакли Милисав Дидановић, Вујо Кутлешић, Драгутин Радмиловић, Ђорђе Аћимовић, Стојан Вирић, Иван Зечевић и Саво Мутавџић, који су одликовани Сребрном медаљом за храброст Милош Обилић. Задњих пет ратника јуначки је пало на бранику отаџбине.
Само после неколико месеци Дидановић је добио највеће ратно одликовање Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима (ФАО 11.102). У његовом ратном досијеу записано је следеће образложење: “У 3. чети, 2. батаљона IV пука кадровског за одликовање предложен за храбро и пожртвовано држање у свим ратовима, а нарочито за показану храброст 1914. године на положају Крстацу код Пожеге приликом прогањања непријатеља из наше отаџбине”.
Почетком новембра аустроугарске снаге предузимају снажну офанзиву, протерују нашу војску из источне Босне и прелазе Дрину. Ужички кадровци и трећепозивци повлаче се све до Крстаца, југозападно од Пожеге. Овде убрзо стиже и непријатељ и запоседа положаје Главицу, Бели камен и Белошевац.
Њихову даљу офанзиву долином Западне Мораве спречили су ужички пукови. Изјутра 5. децембра 2. батаљон кадроваца из прве борбене линије отворио је снажну пушчану ватру на Белошевац, а у 9 часова почињу да дејствују и трећепозивци из друге линије. Борба се распламсава свом жестином, поготово кад је са обе стране почела да дејствује застрашујућа ватра хаубица. У 16 часова командант 2. батаљона Видосав Марјановић истура испред првог борбеног реда пробране војнике и подофицире са бомбама. Међу многим јунацима посебно се истицала маркантна фигура поднаредника Милисава Дидановића. Пошто му је погинуо командир вода, морао је да се поврати, преузме команду и у незадрживом јуришу продужи наступање према аустријским положајима. И док се долином Мораве и Белице разлегало громогласно ура непријатељ је обузет паником напуштао Белошевац.
Када је у јесен 1915. године почела нова непријатељска офанзива, по наређењу Врховне команде IV пук кадровски је са вишеградског фронта дошао у Ужице. Ту су се војници укрцали у вагоне и кренули у Александровац пожаревачки на располагање Трећој армији. У Сталаћу их је чекала наредба да крену према југу и искрцају се у Владичином Хану. Одатле су, стално нападани од бугарских јединица, кренули кроз Косово на албанску Голготу. У борби на положају Кукавица код Лесковца, Милисав је 26. октобра био рањен у леву ногу и руку и заробљен. После опоравка, спроведен је у немачки логор, где је провео три године. После потписивања примирја, заробљеници су кренули у отаџбину. Милисав је возом стигао у Загреб и ту доживео пријатно изненађење и неописиву радост. У граду се срео са својим друговима из IV пука, који су тек пристигли са Солунског фронта и остао са њима. Међутим, у Јабланици га је чекало непријатно изненађење, супруга Винка Рајовић са којом се венчао пре поласка у рат, није га сачекала, напустила је кућу и његове родителе.
Милисав се поново оженио, овога пута Милевком Лаловић, која му је родила сина Милоша и кћер Радину. На осредњем земљишном поседу у Јабланици могао је солидно живети, поготово што је као носилац највећег одлнковања, решењем команданта Шумадијске дивизијске области, на каси команде Ужичког округа, месечно примао 100 динара. После смрти родитеља распродао је имање у Јабланици и 1937. године купио ново у Добриновићима код Прибоја.
Прилично сређен живот прекинуо је Други светски рат. После окупације земље Немци су испољавали нетрпељивост према својим некадашњим непријатељима, посебно оним најхрабријим. Милисав је ухваћен и поново послат у заробљеништво. Посматрајући пределе кроз које је пролазио, све више је имао утисак да су му однекуд познати, а кад се воз зауставио на одредишту, у очајању се ухватио за главу.
– О боже, какве ли судбине, зар опет у исти лагер!?
Издржао је Милисав Дидановић и ово ропство и поново се вратио својој кући и породици. Умро је 1956. године у Прибоју.
