Jablaničani kazuju da je njihov meštanin Milisav Didanović bio visok, snažan i hrabar čovek, ali iz te ljudske gromade zračila je dobrota i skromnost. Najveća vrlina bila mu je solidarnost sa ljudima, posebno zadovoljstvo je osećao u prilikama kad je siromašnim i nemoćnim mogao da pomogne na bilo koji način.
Rodio se 16. januara 1890. godine u Jablanici, u porodici zemljoradnika Petra i Milice, sa kojima je živeo sve do punoletstva i obavljao poljoprivredne poslove.
Stalni kadar i ratni period proveo je u 3. četi, 2. batljona IV puka kadrovskog, od 1913. godine, pa sve do ranjavanja 1915. godine. Sa svojom jedinicom rat je dočekao na višegradskom frontu, u sastavu Užičke vojske. U prvoj većoj borbi, vođenoj protiv austrougarskih snaga 16. i 17. avgusta 1914. godine na Bujaku, kako stoji u zvaničnim izveštajima, posebnim junaštvom su se istakli Milisav Didanović, Vujo Kutlešić, Dragutin Radmilović, Đorđe Aćimović, Stojan Virić, Ivan Zečević i Savo Mutavdžić, koji su odlikovani Srebrnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić. Zadnjih pet ratnika junački je palo na braniku otadžbine.
Samo posle nekoliko meseci Didanović je dobio najveće ratno odlikovanje Zlatni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima (FAO 11.102). U njegovom ratnom dosijeu zapisano je sledeće obrazloženje: “U 3. četi, 2. bataljona IV puka kadrovskog za odlikovanje predložen za hrabro i požrtvovano držanje u svim ratovima, a naročito za pokazanu hrabrost 1914. godine na položaju Krstacu kod Požege prilikom proganjanja neprijatelja iz naše otadžbine”.
Početkom novembra austrougarske snage preduzimaju snažnu ofanzivu, proteruju našu vojsku iz istočne Bosne i prelaze Drinu. Užički kadrovci i trećepozivci povlače se sve do Krstaca, jugozapadno od Požege. Ovde ubrzo stiže i neprijatelj i zaposeda položaje Glavicu, Beli kamen i Beloševac.
Njihovu dalju ofanzivu dolinom Zapadne Morave sprečili su užički pukovi. Izjutra 5. decembra 2. bataljon kadrovaca iz prve borbene linije otvorio je snažnu puščanu vatru na Beloševac, a u 9 časova počinju da dejstvuju i trećepozivci iz druge linije. Borba se rasplamsava svom žestinom, pogotovo kad je sa obe strane počela da dejstvuje zastrašujuća vatra haubica. U 16 časova komandant 2. bataljona Vidosav Marjanović istura ispred prvog borbenog reda probrane vojnike i podoficire sa bombama. Među mnogim junacima posebno se isticala markantna figura podnarednika Milisava Didanovića. Pošto mu je poginuo komandir voda, morao je da se povrati, preuzme komandu i u nezadrživom jurišu produži nastupanje prema austrijskim položajima. I dok se dolinom Morave i Belice razlegalo gromoglasno ura neprijatelj je obuzet panikom napuštao Beloševac.
Kada je u jesen 1915. godine počela nova neprijateljska ofanziva, po naređenju Vrhovne komande IV puk kadrovski je sa višegradskog fronta došao u Užice. Tu su se vojnici ukrcali u vagone i krenuli u Aleksandrovac požarevački na raspolaganje Trećoj armiji. U Stalaću ih je čekala naredba da krenu prema jugu i iskrcaju se u Vladičinom Hanu. Odatle su, stalno napadani od bugarskih jedinica, krenuli kroz Kosovo na albansku Golgotu. U borbi na položaju Kukavica kod Leskovca, Milisav je 26. oktobra bio ranjen u levu nogu i ruku i zarobljen. Posle oporavka, sproveden je u nemački logor, gde je proveo tri godine. Posle potpisivanja primirja, zarobljenici su krenuli u otadžbinu. Milisav je vozom stigao u Zagreb i tu doživeo prijatno iznenađenje i neopisivu radost. U gradu se sreo sa svojim drugovima iz IV puka, koji su tek pristigli sa Solunskog fronta i ostao sa njima. Međutim, u Jablanici ga je čekalo neprijatno iznenađenje, supruga Vinka Rajović sa kojom se venčao pre polaska u rat, nije ga sačekala, napustila je kuću i njegove roditele.
Milisav se ponovo oženio, ovoga puta Milevkom Lalović, koja mu je rodila sina Miloša i kćer Radinu. Na osrednjem zemljišnom posedu u Jablanici mogao je solidno živeti, pogotovo što je kao nosilac najvećeg odlnkovanja, rešenjem komandanta Šumadijske divizijske oblasti, na kasi komande Užičkog okruga, mesečno primao 100 dinara. Posle smrti roditelja rasprodao je imanje u Jablanici i 1937. godine kupio novo u Dobrinovićima kod Priboja.
Prilično sređen život prekinuo je Drugi svetski rat. Posle okupacije zemlje Nemci su ispoljavali netrpeljivost prema svojim nekadašnjim neprijateljima, posebno onim najhrabrijim. Milisav je uhvaćen i ponovo poslat u zarobljeništvo. Posmatrajući predele kroz koje je prolazio, sve više je imao utisak da su mu odnekud poznati, a kad se voz zaustavio na odredištu, u očajanju se uhvatio za glavu.
– O bože, kakve li sudbine, zar opet u isti lager!?
Izdržao je Milisav Didanović i ovo ropstvo i ponovo se vratio svojoj kući i porodici. Umro je 1956. godine u Priboju.
