Лепоте са ове фотографије Илије Лазића Златибора су дуго биле сакривене. Крај беспутан и економски неразвијен. У савременијим условима у другој половини деветнестог века, Ере су се трудиле и улагале велике напоре да пронађу властите стазе напредка, да крене напред. Имали су нешто специфично – делимичну пошумљеност која је омогућавала нормалну влажност ваздуха, допирање ултравиолетних зрака до саме земљине површине, што утиче на формирање пространих травнатих пашњака, богатих разноврсним лековитим и миришљавим биљкама. Надморска висина и цветни сувати, четинарска шума повољно су утицали на људе, нарочито на оне којима је био потребан опоравак.
Ето, зато смо ми Ере, Ужичани бистри на претке, који су се спутили из златиборких села у Ужице и даље по белом свету. Моји су из Доброселице, где и данас сведочи споменик мом прадеди Влајку, по коме је мој отац носио име. Ту на споменику је напоменуто да је то спомен и прабаби Брени, која је сахрањена на Доварју. Мени је драго што су ми преци из Доброселице, а не из неког села са епитетом зло-селица…
