И Ђулаића и Касапчића мостови су све до свог рушења 1944. били корисни украси Ужица и његове реке Ђетиње. Ипак, прича о Ђулајића ћуприји добија нову димензију после електрификације вароши, започете 2. августа 1900. Изменила је живот Ужичана, али и саму вековну намену старога моста. Електричне сијалице, иако слабашне снаге у смислу светла, ипак су неповратно замениле луч, лојанице, фењере или петролејске лампе. Кад је синуло “виђело из реке”, из ужичких кућа, канцеларија, занатских радњи, трговина и кафана нестало је мириса, или смрада, како за кога лоја, смоле и гаса. Мењао се сам живот ужичких породица, многи послови су померени у току вечери. Драстично се смањио број пожара у вароши, повећала се безбедност, нарочито деце.
Електрично светло је учинило Ужичане важним и поносним, јер су уз Београђане и Ваљевце користили благодет “електрике”. Ма, били смо важнији, ужичка централа је била боља, радила је по Теслином принципу. Ужичани су се брзо известили око ове енергије да су били спремни за примену свих техничких проналазака који су користили ову врсту енергије. И тако, све је почело да се мења уз електрично осветљење, електрична централа “под Градом” је покренула 3. маја 1901. године и први електрични мотор у Ткачкој радионици. Гледајући шта се ради у Ткачници, Царињаш Марко Поповић, власник столарке радионице, убрзо је набавио и инсталирао електро мотор у својој радионици. А онда је кренуло… Трећи је инсталиран у импровизованој стругари друштва код Ткачнице, четврти у Атанацковића млину на Ракијској.
А Ђулића ћуприја, шта са њом? Питате се… Западни део ужичке вароши, због Ткачке радионице, постаје индустријска четврт вароши, а Ђулајића мост се уклапа у тај индустриски део града. Фотографије сведоче о брзом развоју Ужица. Уз мост је дограђен индустриски колосек и десно од Ђулаића мали бетонски мост за ту пругу, преко које је превожена прерађена дрвена грађа. На фотографијама доминира Ткачница, на десној страни реке је стовариште грађе, а на левој погони фабрике, једна хала и управна зграда, а између њих Ђулајића ћуприја и нова јој улога – индистријска. Уз мање пословне немире и тешкоће, фабрика је расла и напредовала.
А Ере ко Ере, понешени могућностима електричне енергије, хтели су више него је било могуће. Зато су скоро свакодневно били обавештавани преко штампе о производним могућностима изграђене хидроцентрале. Било је превише идеја, нпр. да се између Ужица и Златибора постави електрична жичара ради лакшег транспорта борове и смречове обловине. Друга идеја је још невероватнија: да се будућа пруга Сталаћ – Ужице, на делу од Чачка до Ужица електрифицира. Нисам сигуран којим су редом у Ужицу примењивали друге техничке иновације, али сам сигуран да је то било пре него су у другим градовима бљеснуле сијалице.
Тако се завршава прича о Ђулића ћуприји, ужичком мосту, по мени римском старом два миленијума. Да подсетим,Турци су га уз помоћ каменоресца Ђулића обновили. Ужичани током идустриске револуције му променили намену, баш за индустрију. И на крају, у Другом св. рату Немачки војници у бесу, због митраљирања и бомбардовања њихове колоне, која се повлачила, минирали и сурвали га у Ђетињу. Ми можемо само да га обновимо и њега и Касапчића и да им дамо нову намену – Туристичку и корисну. За то и за много тога још нам је потребан незаборав сајта Ужичанствено.
