Sve do digitalnog vremena i ekspanzije video igrica nije bilo Užicu zgrade ili osnovne škole na čijem betonskom ili asvaltnom trotoaru nije bila nacrtana šema za igru “školice“. To je sjajna igra koju mogu igrati jedan i više igrača i nije zahtevala nikakvu pripremu. Dovoljno je bilo na betonu, kredom ili parčetom crepa nacrtati kvadrate prema dobro poznatom rasporedu i u njih upisati brojeve od 1 do koliko god vam volja, najčešće bi krajnji broj bio 10. Kada se završi sa crtanjem svaki igrač odabira, kamen, parče crepa tj. neki teži predmet kako bi mogao sa startnog mesta da ubacuje isti predmet u iscrtane kvadrate.
Ukoliko ubaci predmet u kvadrat skakutanje na jednoj nozi može da počne do kvadrata sa ubačenim predmetom. Kada igrač uskoči u kvadrat, potrebno je da uzme ubačeni predmet i da se vrati istom putanjom skačući na jednoj nozi. Bitno je napomenuti da, skačući, igrač ne sme da nagazi ivice kvadrata niti da se osloni na drugu nogu ili ruke prilikom uzimanja predmeta. Školica je popularna širom sveta, pa se šema kroz koju igrač skakuće razlikuje od zemlje do zemlje. Djeca na Balkanu šemu iscrtavaju uglavnom u kvadratima, gdje su prvi, drugi, treći, šesti i deveti kvadrat pojedinačni, a četvrti i peti, kao i sedmi i osmi su zajednički, sa desetim kvadratom kao završnim. Pobednik je onaj igrač koji kroz sve kvadrate prvi prođe
Moj otac Vlajko koji s ozbiljno bavio umtničkom fotografijom ovkovčio igru školice dece u našoj Omladinskoj ulici krajem pedesetih godina 20. veka na betonu ispred Oficirske zgrade tu gde je danas onaj lep parkić sa kesetenovima. Na fotografiji se vidi i prizmna zgrada staroga Doma zdravlja, nekadašnji drveni most posle rata izgrađen na mestu srušnog lepog beonskog „Aleksandrovog mosta“, gradi se Jugopetrolova benzinska pumpa i deca s „Lipe“ zaneta igrom školice. Na drugoj fotografiji je šema Školice nacrtana na asvaltu a na trećoj je baka koja nije mogla da odoli nostalgiji i zaigrala je Školicu.
Inače, jedna od najrasprostranjenijih dečjih igara – školica, svoje početke beleži još u starome Rimu. I tada je Igra bila prepoznatljiva po kućicama s brojevima u koje se baca kamenčić i koje treba ispreskakati na jednoj nozi. Ideja školice potiče od treninga rimskih legionara koji su vežbali noge skačući s punom opremom u polja urezana na poligonu dugačkom oko trideset metara. Priča kaže da su ih deca u rimskoj provinciji Britaniji posmatrala i napravili šemu za igricu koja se kasnije ustalila pod nazivom “hopscotch”. U Francuskoj se igra zove “marelle”, a u Rusiji i Poljskoj “razredi”.
