“Milanov i Dusin stil su se uvek razlikovali, čak i u izboru opreme i bilo je zabavno slušati te rasprave”. Aleksandra Dulanović
Milan Dulanović Dusa je bio poznati užički fotograf koji je imao radnju do izgradnje “Sivonje” hotela “Zlatibor”, u nekadašnjoj palati Tkačke radionice. Godine 1952. dobio sina Aleksandara koji je od oca nasledio talenat za fotografiju i nadimak “Dusa”. Rodjen je na Rosuljama u kući koja je pre odlaska Turaka iz Užica 1862 pripadala nekom turskom begu. U njoj je u 20 veku živela porodica Kovača Aleksandra Leke Dulanovića koji je imao sopstvenu radnju na Užičkoj glavnoj ulici. Kuća i danas postoji u svom autenticnom izdanju pored nove Dulanovića kuće. Dusa nikada nij želeo da je sruši iz pijeteta prema svom dedi za koga je veoma bio vezan i čije ime je dobio u nasleđe.
Sa Dusom sam išao u osnovnu školu “Dušan Jerković,” učii smo ko tada najbolje užičke učiteljice Ljubinke Jevđović. Još u osnovnoj skoli, Dusa je poceo da radi u Fotografskoj porodičnoj radnji svoga oca zajedno sa svojom sestrom Milicom. Otac Milan Dusa je sina Aleksandra Dusu poslao na zanat u državnu fotogravsku radnju “Zvezda”, koja je bila na “Lipi” u zgradi koju Užičani zovu “Blok C”. Učio je kod čuvenog užičkog fotografa Steva Vlajnića. Ipak fotografski stil Dulanovića se sačuvao i razlikovao od ostalih užičkih fotografa.
Posle zavrsene srednje skole, Dusa pocinje rad u porodičnom ateljeu “Dulanović”. Veoma je zainteresovan za filmsku kameru i uporedo počinje da radi za tadasnji RTB pod mentorstvom čuvenog Jovana Šćekića, oca modetrnog informativnog programa. Dusa je radio Hroniku Regiona , sa Dusanom Ćiticem. Uporedo radi i za užicke Vesti kao foto reporter i filmski snimatelj. To je bila jedna od najboljih ekipa “Vesti”, U toj ekipi je bio jedan od najboljih užičkih novinara Petar Tešić veliki prijatelj porodice Dulanović. Direktor lista “Vesti” u Dusino vreme bio je Jovan Ostojić koji se zalagao da „Vesti“ dobiju moderniji grafički izgled i bolji sadržaj. Otpočeo je sa izdavačkom delatnošću, a 1971. počelo je emitovanje programa Radija Titovo Užice. Na njegovu incijativu doneta je odluka da se na Beloj Zemlji izgradi ofset-štamparija 1979. godine. U „Štampariji Vesti“ u to vreme štampano je još oko 30 listova i veliki broj knjiga… Poslovi su prošireni izvan granica zemlje na poručje Poljske i tadašnjeg SSSR-a…
Dusina Ćerka Aleksandra koja je nasledila talenat za fotografiju se seća: „Dusa je voleo je svoje kolege. Milicu Turudić, našeg dragog Radomira Rada Vergovića kod koga sam najvise volela da odem i da gledam sjajne slike koje je stvarao, Radenka Mutavdžića, Vitomira Tomica, Novku Ilic, Nadu Tošić, Snezanu Petrović koji je obozavao zbog njene neustrasivosti i avangarde…. te divne ljude mog detinjstva sa kojima sam imala čast da odrastam a kojih danas tako malo ima… na našu veliku žalost.”
Jovan Šćekić, prepoznavsi Dusin, kako on rekao “osećaj za filing”, izdvaja ga. Dusa dobija stipendiju RTB kao poseban talenat i biva poslat na Akademiju u Prag. Na žalost, Milana Dulanovića sustižu godine i doživevši tri infarkta zavrsava na VMA kod čuvenog Isidora Pape, zacetnika kardiohirurgije kod nas… Na zalost, Isidor je bio nemocan, Dusa odlucuje da oca pošalje u Hjuston 1980. kod Denton Arthur Cooleya koji je oca Milana spasao gotovo sigurne smrti. Dusa je primoran da napusti Prag i RTB i preuzme brigu o radnji i ocu. Od svog snimljenog materijala, Dusa najviše voli da se seća onog sa Radetom Šerbedzijom. Dusa je boem, voli kafanu, Užičani znaju, voleo je da radi teško mu je pao odlazak u penziju… kao presuda.
