Лазићева фотографија Лаутнера – Милоша Војиновића с букетом цвећа настала је у Ужицу 1942. године, а боју јој је дао деценијама касније наш Доман.
Лаутнер главни инструктор у једриличаркој школи на Златибору у “Швајцарији”, заљубио се у ћерку Андрје Мирковића, познатог ужичког трговца. Нашао је начина да је посети у Адријиној кући у Ужицу, доле близу данашње Прве основне школе.
Србо Аранђеловић се сећао: “Десило се да сам ја био тај који је довео Лаутнера у кућу у којој је започела велика љубав, која се завршила браком између Лаутнера и Наде Мирковић. Можда је вредно поменути да касније, негде у децембру 1941. године, кад су главе летеле као безвредне тикве, Лаутнер је једне ноћи извукао мене и четири друга из немачког затвора.”
Нису Андрија Мирковић и Лаутнер спасили само Срба Аранђеловића. Једном приликом, те 1941, у рацији оној када су приводили по оном систему 100 Срба за убијеног и 50 за рањеног Немца, ухваћени су игром случаја на улици код “Парчића” и мој ђед Витомир Ковачевић и отац Влајко. Пред само стрељање у Крчагову, Андрија их је уз несебичну помоћ зета Лаутнера, извукао из колоне. Да то не би, не би сада ово читали. Зато ћу посветити дужну пажњу Лаутнеру, чији је гроб горе на гробљу Доварју, а према ономе што је истраживао наш локални историчар и публициста, сада на жалост покојни, Ђорђе Пилчевић Пилац.
Оженио се Надом Мирковић и 1941. прешао у православну веру, покрстивши се у манастиру Жичи, када је добио српско име Милош Војиновић.
Када је почео Други светски рат, приступио је Српском добровољачком корпусу, где је, пошто су га и Немци сматрали за способног официра, догурао до чина капетана.
Док му је јединица била стационирана у Бајиној Башти, помагао је избеглицама из Босне да побегну од усташког ножа и зверстава које су чинили. Том приликом, пошто је био заљубљеник у фотографију, фотографисао је те избеглице.
Деведесетих, покојни Пилац је у Чачку посетио оца Платона Милојевића, који је био игуман и старешина манастира Рача, код Бајине Баште, од 1939. до 1949. године. Тај исти игуман је успео да сачува током Другог светског рата Мирослављево јеванђеље, закопано испод камених плоча олтара манастирске цркве. Он је Пилцу поклонио фотографију жене изблеглице, објављену у Новом времену 1942. По његовим речима, ту фотографију му је дао лично Лаутнер, а на њој је писало „Снимио М. Војиновић“.
Та фотографија је послужила познатом предратном аутору, карактуристи и једном од оснивача „Ошишаног јежа“, Драгославу Стојановићу, да направи познати плакат „Мајко Србијо, помози!“. На жалост, Стојановића су нове власти стрељале 1945. године.
Према истраживању нашег историчара, доктора историјских наука, Недељка Радосављевића из Сече Реке, након што су „Дражини четници“ почели да пале поља пшенице, како она не би била испоручена у Немачку, послате су љотићевске снаге да их у томе спрече. Љотићевци су се 23. септембра 1943. спустили са Варде и упали у четнички џеп. Лаутнер је пронађен рањен у једном камиону, где су га и докрајчили. Четири дана касније, Немци су покренули велику офанзиву на Сечу Реку, четници су се бранили док су имали муниције, а онда су се повукли ка Јеловој Гори. Цело село је након тога запаљено.
Лаутнерова удовица, Нада, живела је након рата, као и њене сестре, у Београду.
