Прва фотографија је снимљена 1943. године, а на другој се види део где се река рачвала и простор десно од Ђулаића ћуприје. Ужице је под влашћу немачког окупатора. Време као да стоји, али се много тога што је до тада служило за забаву и задовољство урушава. Тако и некадашња плажа “Јадран”, изнад железнички бетоски мост са највећим луком у Европи. Била је недеља када је Илија Лазић изашао са једним својим пријатељем (јавите ако препознате господина на фотографији). Прошетали су поред Ђетиње, Илија га је успут фотографисао на купалишту, имао је заказано снимање, да сними прославу дизања рогова изградње немачког купатила, кренули су према “Јазовима” према “Међају”, шта су успут могли да виде?
Кад Ђетиња избије под Градом, нешто даље од “прве централе по Теслином систему” у котлину, она изађе целом тежином своје водене масе, зелене и запењене, шири се у доба када се снегови топе. Када су велике кише, плитко језерце, које је током лета песковито острво, постаје дубоко. Река се грана у два рукавца, лево поред Фикаревог зида прави велики вир, погодан за купање, а на десном рукавцу је купалиште, такође вир “код дебеле врбе“, одакле води јаз према Зрњовој и Драговој воденици. С десне стране склоп сурих брда Забучја са орловским врхом Биоктошем, док се с леве стране према Старом граду и Карауле, више Фикаревог малог али инвентивно уређеног имања, уздиже вис који Ужичани у то врме зову “Под Градом”.
На месту где Ђетиња спаја своје “летње” рукавце, поново се сили, стоји помињани омањи складно срезан мост стар “од вајкада”, можда 2000 година, у време Алтомановића зван “Римски мост”. Од 17. века “Ђулајића” по мајстору каменорсцу који га поправи. Име му би такво све док га немачки окупатор, током свог повлачења 1944. године, не диже у ваздух. Тај окупатор није био окупатор какви су окупатори били до тада, овај је био најсуровији, он није само рушио и палио, он је дизао у ваздух. Ненормалан као и његов вођа Адолф Хитлер у свом очају губитника рушио је све за собом, као да после њега више неће бити људи, њихове историје, културе… ничега.
Али пре тога од тог моста на коме су ужичке госпође сушиле своје ћилиме као од основице, ширила се лепезасто цела валовита долина са ужичком чаршијом и њеном околином, испресецана потоцима, са селима и засеоцима полеглим у превоје брежуљака, покривеним њивама, испашама и воћњацима, изукрштаним међу плотовима пофајтаним шумарцима, ретким скуповима црногорице и понеком племенитом воћком заосталом из времена Турака… Посматрано кроз лукове овог прастарог моста тече и разлива се не само Ђетиња, него и цео тај питоми простор.
Полако, ногу пред ногу, фотограф Илија са пријатељем се приближавао Јазовима, где је прављено купатило, па тако и Међају.