Iz Ljubinih zapisa 1865-1875

489
Ljubomir Ljuba Stojanović, srpski filolog, državnik i političar
Ljubomir Ljuba Stojanović, srpski filolog, državnik i političar

Poznati srpski filolog, Užičanin Ljuba Stojanović, zapisao je kakvi su Užičani bili u vremenu druge polovine 19. veka. Napominje da je u Užice kasno počeo da prodire novi život i nove navike i da su do pedesetih godina naročito bile zapostavljene žene („i muževe ljubile u ruku”) i devojke, koje kad su išle ulicom („nikad same”), morale su gledati samo preda se. Kaže da su Užičani bili radni i štedljivi zbog “malog kapitala i male zarade”. Da su u piću bili umereni, navodeći dva, tri izuzetka…
Da su retko davali decu na školovanje: “Tek deca rođena šezdesetih godina počela su se više školovati. Tome je uzrok i to što je Užicu do 1866. bila samo osnovna škola, a mnogi su bili slabog stanja da bi decu na strani mogli izdržavati. Ako je koje dete i otišlo da se školuje, ono se izdržavalo “posluživanjem” i “blagodejanjem”.
“Možda ni u jednoj varoši u Srbiji nije bilo manje razlike u duši između seljaka i varošanina. To je bilo otuda što su varošani bili ti isti seljaci, a među njima nije bilo tuđih elemenata, cincarsko -grčkih i jevrejskih.”

“U bašti krčme" Čarlsa Robinsona, koji pokazuje kakvo je bilo šarenilo u oblačenju Srba tada u kneževini, pa i u Užicu
“U bašti krčme” Čarlsa Robinsona, koja pokazuje kakvo je bilo šarenilo u oblačenju Srba tada u kneževini, pa i u Užicu

U kućama se živelo jednostavno. Stojanović kaže da je nameštaj bio “prost i ograničen na najnužnije”: “Ako je u sobi bio “minderluk”, i on je bio zastrt, u uglovima su bila “šilteta” (šilteti su jastuci, vuneni ali malo veći nego obični jastuci), a pored zida su na njima bili poređani jastuci.” (…) “Kreveti su bili retki, već se spavalo na patosu, a izjutra su dušeci i jorgani dizani i ostavljani u “dušeklik” (dolap u muslimanskim kućama) ili slagani u sanduk i pokriveni čaršafom ili ćilimčetom. Svi su spavali u istoj sobi, a često sa njima i mlađi.” “Jelo se se sa sinije, sedeći na patosu prekrštenih nogu. Ako su bile dve sobe, nameštaj je raspoređivan u obe. U “velikoj sobi” se nije živelo, već su samo primani gosti.”
Hrana je bila prosta bez naročito začina: “Od brašna prvili su razne pite i kolače: gurabije, brdarice i alvu (s medom), dalje: lokumiće, muškacone, uštipke i dr. Pite (uvek u tepsijama) kad su pravili za večeru, pekli su kod kuće “na sadžaku” i pokrivali usijanim “sačem”, inače su ih nosili u pekarnicu. U pekarnicu su nosili i “papazjaniju” i “pržulju”, jer to je nemoguće zgotoviti na ognjištu, a šporeta nije bilo…”