Jagodinska Ružica, jedno od vina koje se pilo u potocima

154

“U životu nisam probao dva ista vina. Jer, ne treba izgubiti iz vida da je vinova loza majka vina, zemljište otac, a sunce sudbina.” Miodrag Marinković – Mića Burov

Jagodinska ružica
Jagodinska ružica

Sedamdesetih godina 20 veka Užicu su se pila u kafanama ali i kućnim svečanostima dva vina, belo vino Banaski rizling kao deo onih čuvenih špricera “da bude ladan ko svekrvin pogled”, kako je govorila užička gospodska boemija. A drugo vino je bilo crveno vino Jagodinska ružica.

Bogata je i viševekovna vinarska tradicija u centru Pomoravlja. Još u tursko vreme, putopisci su hvalili jagodinsku pitominu i blagu klimu. Ovdašnje vino rado su pile turske velmože, ali i knjaz Miloš. Ovekovečili su ga i toponimi sela Vinorača i Lozovik. U bivšoj, velikoj Jugoslaviji “jagodinska ružica” bila je najtraženije vino. Šezdesetih godina jagodinska Vinogradska zadruga ulazi u sastav Navip-a i uspešno posluju sve do kraja prošlog veka, devedesetih godina, kada su Jagodinski podrumi u rasadniku godišnje proizvodili 90 vagona grožđa i oko 600.000 litara čuvenih vina od kojih je najpoznatija bila Jagodinska Ružica. Nažalost, devedesetih je ovo čuveno vinogorje prilično opustelo. Na vinsku kartu u poslednjoj deceniji, vraćaju ga tri moderne, “futurističke” vinarije, zahvaljujući kojima bi Jagodina mogao da izraste u regionalni centar vinskog turizma.1960.

Sećam se osamdeseth je po užičkim kafanama kružila priča da ružice i rozei nisu ništa drugo do pomešana bela i crna vina. Nije sve to bilo daleko od istine: “Vinari pokušavaju da loše belo vino poprave tako što će ga ofarbati dobrim crnim”. Bio je to alhemičarski pokušaj ravan onom sa trulim i zdravim jabukama.

Boemsko uživanje u "Parizu" s desna: Strunja, Zoki i novinar Boco Marijanović (fotografija od Miodrag Drobnjakovič)
Boemsko uživanje u “Parizu” s desna: Strunja, Zoki i novinar Boco Marijanović (fotografija od Miodrag Drobnjakovič)

Šta bi, međutim, trebalo da bude ružica, odnosno roze, odnosno game novi? Cela priča leži u tome da se crno grožđe prerađuje kao belo. Posle mlevenja bobica, kožica u kojoj su svi tanini i boje, odmah se otstranjuje. Tako nastaje belo vino, ali ono intenzivne, jake boje sa crvenkastim nijansama. To je odgovor na pitranje kako je moguće od crvenog grožđa dobitio belo vino. I dalje: ako se grožđe samelje, pa cedi tek posle nekoliko sati – eto rozea boje baš kako mu ime kaže.

Klasična ružica, pak, intenzivnije je boje jer grođže, samleveno, odležava dan-dva. Ova vina su, po pravilu, osvežavajuća na ukusu, lagana tako da prijaju uz bela ili crvena mesa, mogu da se slože i uz neke ribe. To su prednosti. Užičani su znali da da bela vina i ružice nikako ne mogu biti dugotrajna, Bela vina i ružice valja popiti odmah, kada stigne nova berba pije se prošlogodišnja i tako iz godine u godinu. Brzo se prave, brzo se i troše!

Zanimljivo je to što mi je pričao moj deda, po majci, Života Savić iz Aranđelovca koji je u podnožju planine Bujkulje i između ostalog se bavio vinogradarstvom: “Šta, međutim, kada se samlevene bobice ostave dve, tri, četiri nedelje da tanini u potpunosti pređu u sok. Eto jakog crnog vina, onog što je oštro, oporo, što skuplja usta… Ali posle nekoliko godina ležanja u hrastovim buradima to postaje vino za pamćenje!”