Robinzoni iz Arilja na Adrijskoj Gori

38

U vreme sedamdesetih godina 20. veka u užičkom kraju bile su popularne akcije preživljavanja u prirodi ili “Akcija totalne ishrane u prirodi”. Tako je pod pokroviteljstvom redakcije lista “Omladinski pokret” tri člana Društva istraživača prirode užičkog kraja iz Arilja: Slobodan Vukajlović, Joviša Tomić i Radojko Stevanović su boravili u toku oktobra ove 1978. osam dana na Adriskoj gori, ostrvu skadarskog jezera, gde su obavili eksperiment totalne ishrane u prirodi.

I tako njih trojica su morali da se hrane isključivo onim što nađu na nenastanjenom ostrvu, čak i bez sredstava protiv ujeda zmija, a tamo sve vrvi od otrovnica. Preneću za ovu našu vremeplovsku priću jedan deo iz dnevnika ovih ariljskih robinzona koji su uredno vodili.

Krećemo. Motor čamca jednolično frkće, a Duša neumorno škljoca fotoaparatom. Viugamo kroz tršćak jezera, nekim vodenim putevima samo Vuku znanim. Usput se osvrćemo na ostrvce Kom. Na Komu smo posetili malu crkvu manastira Kom u kojoj se zmonašio Njegoš. Manastir Kom je zadužbina Đurđa i Lješa Crnojevića. Crkva na Komu je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice. Ne postoji istorijski izvor o podizanju crkve, ali se pretpostavlja da je sazidana između 1415. i 1427. godine. Jedno kratko vreme na Komu je bilo i sedište Zetske mitropolije.

Manastir sa crkvicom Kon na ostrvu na Adriskoj gori
Manastir sa crkvicom Kon na ostrvu na Adriskoj gori

Pribli`avamo se severnoj strani Andrinske gore. Sivi krećnjak išaran žustrim pluskovima i brojnim vetrovima koji ovde duvaju. Obala je strma. Teško se probijamo kroz zimzeleni čestar – zelenika, divlji šipak, lovorika, glog. Ipak brzo izbijamo na jednu livadicu. To je ustvari uvala u kojoj se zadržala zemlja saprana sa okolnih padina ostrva. Prijatno je videti zeleni tepih u ovom kršu. Tu ćemo podići privremeni lgor. Vadimo sve iz ranca – nekoliko ćebadi, dva šatorska krila, nešto rezerne odeće, dve čuturice, dva noža, dva tanjira, jednu posudu za pripremanju jela, dvogled i džepnu lampu. Ni trunke hrane, čak smo i so isključili.

Ostajemo sami. Šta prvo početi? Slobodan ostaje da pripremi sklonište, a Radojko i Joviša polaze na upoznavanje bližeg dela ostrva.

Radoznali smo s čim ćemo se susresti, a treba pronaći i materijal za vešeru – naš prvi obrok na ovom ne baš darežljivom ostrvu. Konstatujemo da u okolini ima poljskog zelja, nešto maslaćka, krasuljka, kozlica, koji je otrovan, ali se sušenjem ili kuvanjem njegovih krtola veoma sličnih krompiru, otrov gubi, i tada se upotrebl;java za jelo.

Pogledaj! – Radojko zaustavlja Jovišu i pokretom ruke pokazuje ispod jednog grma.

Kornjača u svom sporom hodu, a nedaleko od nje crvenkasto klupko. Mediteranski poskok, najopasnija otrovnica kod nas. Borba je bila kratka i on je već u Radojkovim rukama. Shvataju da moraju biti veoma oprezni i da treba upozoriti Slobodana. Beremo nešto zelja, maslačka, bokvice i vraćamo se. Slobodan je već sve pripremio i od dva šatorska krila pravimo bivak. To će sedam dana biti naše jedino sklonište. Joviša polazi da donese naplavljenih otpadaka drveta i trske, a Radojko da zahvati vode iz jezera. Izbivši na obalu pred nama se pružao divan prizor. Ribe iskaču iz vode i čuje se skoro neprekidan pljusak.

Robinzoni iz Arilja
Robinzoni iz Arilja

Večera. Pire od zelja i šorba od kornjače. Posle vešere smo se spremali da legnemo. Taman smo se smestili kad odjednom dunu hladan vetar, a onda se obrušila hladna oluja sa pljuskom i grmljavinom. Za čas smo bili polumokri. Kasnije smo saznali da se taj iznenadni vetar s dosta vodenog talopga ovde naziva upor ili emuta.

Jutro nam je povratilo onaj deo optimizma koji nam je oluja noćas odnela. Dok smo pili nezaslađen čaj od lista kupine, ploda gloga, podubice i majčine dušice, sušili smo mokru odeću.

Kad smo bili suvi koliko toliko krenuli smo na posao. Radojko je ostao u logoru, a Slobodan i Joviša krenuli su u šire upoznavanje ostrva. S mukom se probijamo prema vrhu ostrva visokom 228 metara. često nam stena i neprohodna šikara zatvore put i onda moramo da se puzeći probijamo dalje, a nikad se nezna da li gore, gde treba uhvatiti rukom, drema poskok. Zapanjeni smo njihovim brojem. Skoro na svakih 5-6 metara po jedan šmugne pod kamen ili u šiprag. Zakljušujemo da obilje hrane, malih žaba, kojih je ostrvo prepuno, uslovljavaju njihovu brojnost.

Cilj nam je utvrđivanje vrednosti područja, dati odgovor na pitanje: koliko se ljudi može prehraniti i u kolikom trajanju na tom području. Gde će naći pitku vodu, špilje za privremeni smeštaj? Šta će jesti, kakve će promene organizam trpeti, šta će subjektivno osećati? Šta i koliko poneti kao dopunu? Može li pored takvog režima iskrane čovek i dalje biti borac, kakav uticaj sve to ima na međuljudske odnose u grupi koja je prinuđena da tako živi?

Svi skupa razmipljamo o omasovljavanju pokkreta, o tome da svaki kutak naše prebogate prirode treba pretvoriti u magacion iz kojeg će vojnik ili građanin zadovoljiti potrebe za hranom. Jer, specifišnost našeg obrabenog sistema uključuje prirodu kao bitan faktor pobede. Svaka je biljka razlog više da se itražuje jer je naša.

U logoru kod kotliča.
U logoru kod kotliča.

Posle svake večere kratak radni dogovor. Utvrđuje se stanje na ostrvu. Flora poznatog dela ostrva može zadovoljiti potrebe 70 odsto. Nedostaju skrobne i začinske biljke. Kornjače srednje prisutne. Puževi srednje rasprostranjeni. Gmizavci masivni.

A evo i recepata šta su naši Ariljski robinzoni najčešće jeli: Kornjača. Odsekavši, glavu, noge i rep, stavljamo je na žar gde olop puca po šavovima. Meso vadimo, kuvamo ga zajno sa varivom ili pećemo. Ukus inzvaredan. Varivo: Dobro očišćeni listovi poljskog zelja i crnog sleza mešamo sa ženskom bokvicom i majčinom dušicom koju dugo iskuvavamo radi eliminacije prejake, gotovo provokativne arome. Potom sitno iseckan sadržaj prokuvanih listova gnječimo i dobijamo biljni pire.

Divlji nar upotebljavamo ograničeno kao dodatak čaju. Uvek kada pripremamo obrok od divlje jestive faune i flore razmišljamo o odgovornosti koju snosimo davanjem ocene vrednostima biotopa. Mi moramo garantovati minimum sirovina, svakom onom ko bude prinuđen da koristi rezultate eksperimenta. Onaj ko bude koristio rezultate načeg eksperimenta imaće sigurnu egzistenciju kakvu smo i mi imali.